У Србији је, почетком 2021. године, најављено доношење три закона везана за тематику рода и ЛГБТ. Скупштина је убрзо усвојила два закона2, док је прихватање трећег3 одложено док експерт Савета Европе (СЕ) не да о њему своје мишљење4. Предлагање ових закона пратио је немали отпор јавности, па ипак два од њих три су доста глатко постали саставни део законодавства, док се усвајање трећег очекује у наредним месецима. У овом чланку износим један од могућих теоријских оквира за разумевање тих дешавања.
Сноп закона и отпори
Предлагање три закона праћено је позивањем на аргумент људских права и на потребу приближавања Србије Европској унији (ЕУ). Министарка Гордана Чомић, чије је „Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог” и предложило законе, истицала је, најпре, њихов, како је рекла, „људско правашки” карактер, пре свих Закона о истополним заједницама5. Према њеном објашњењу, овим законом се исправља неправда да „постоји група у Србији, којих је 10 одсто у целом свету, а која не може да оствари своја Уставом гарантована права из члана 18 и 23”6. Поменути чланови Устава су начелног садржаја и кажу да се „одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима” (чл. 18) и да „свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом” (чл. 23). Министарка је то тумачила у смислу да „ЛГБТ заједница има права да законом уреди права и обавезе међусобног живота”7.
Што се тиче ЕУ, министарка је признавала да доношење оваквих закона није оба- везни део приступних преговора Србије с ЕУ (односно део ацqуис цоммунаутаире)8, али је наглашавала да је „то обавеза Србије, као чланице Савета Европе, а која проистиче из пресуде Европског суда за људска права у случају ’Олиари против Италије’ да, сходно сопственом обичајном законодавству, правно реши истополну заједницу”9. Стога, „да бисмо одобровољили Брисел”, рекла је она, „треба да радимо на култури и владавини људских права”10. Пресуда коју помиње министарка, међутим, само још једном потврђује да не постоји обавеза земаља чланица да уведу установу истополног брака11, али позива да се на неки начин законски регулише заједнички живот истополних партнера.
Све док није привремено скинут с дневног реда, упућивањем на експертизу у СЕ, на највише отпора у јавности свакако је наишао предлог Закона о истополним заједницама.
Основни приговор био је да закон само по имену није закон о истополном браку и по- родици12 – које Устав искључује (чл. 62 ст. 2), те да је практично настао механичким убацивањем синтагме „истополна заједница” у различите одредбе закона о браку и поро- дици13. Због сумње да фактички изједначава истополну заједницу с браком, и Председник републике је најавио могућност да ће ставити суспензивни вето на овај закон14.
Општи приговор био је и да доношење ових закона нема демократски легитими- тет. Они нису најављивани у кампањи за скупштинске изборе 2020, а министаркина странка је на изборима добила тек 0,32% гласова. Такође, сматрало се да закони немају подршку већине грађана: и подржаваоци закона признавали су да „доношење таквог закона (о истополним заједницама – С. А) у Србији није политички популарно”15, односно да је „подршка истополним ’браковима’ ниска (26%)”16. Позиви противника овог закона да се воља народа провери на референдуму17 оштро су одбијани тврдњом да „Устав у члану 108. каже да предмет референдума не могу бити закони који се односе на људска и мањинска права, па нема потребе да већински народ одређује мањини шта може, а шта не може да ради”18, док је сама министарка чак тврдила да су „у Србији свагда људи с вољом за дискриминисање били већина”19, односно да „хиљаде година људског друштва говори да је његово природно стање воља за дискриминацијом”20.
Пошто је усвајање Закона о истополној заједници привремено обустављено, главно негодовање јавности преусмерено је на Закон о родној равноправности. Указивало се да Устав познаје само „равноправност полова” (чл. 15 и 21), те да се „оспореним Законом, под претњом кажњавања, штите сви облици ’рода’, а да нико не зна који су то облици нити их Закон наводи – у слободној и незваничној употреби, како помињу медији, налази се од 70–100 појмова везаних за ’род’”21.
Посебно незадовољство овим законом изазвало је увођење обавезе коришћења „родно осетљивог језика” – који је у закону третиран као „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе […], укључујући промене мишљења, ставова и понашања” (чл. 6, ст. 17). Закон је одредио обавезну употребу „родно осетљивог језика” у уџбеницима и наставном материјалу (чл. 37), као и у медијима (чл. 44). Матица српска, најстарија установа за бригу о српском језику (осн. 1826), указала је да ће реченица из уџбеника географије „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити)”, сада морати да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке)”22. (Заправо, можда ни ова реченица неће бити довољно инклузивна, будући да у популацији Индијанаца и Ескима не истиче и постојање осталих родова, попут андрогина, роднофлуидних, родноупитних, тран- смушкараца, трансжена…?) Протестовао је и Одбор за стандардизацију српског језика, свеакадемско тело које чине 14 највиших научних установа у области српског језика23,
Занимљиво је да су недавно инициране и дубље, граматичке промене у српском језику, како би се, уз мушкарце и жене, могле одговарајуће означавати и „родно неби- нарне” личности. Предлог је објављен на сајту НВО „Да се зна”27, невладине органи- зације специјализоване за борбу против „родне дискриминације”, иначе познате по дуготрајном судском процесу који је, због наводне дискриминације, водила против Владимира Димитријевића28. У тексту се полази од кретања у енглеском језику, где се заменице за мушки род (хе, хим, хис) или за женски (схе, хер, херс) сада допуњују или супституишу скованим родно неутралним заменицама (е, ем, еир; или: зе, хир, хирс). За српски језик се предлаже спајање мушког и женског наставка глаголске конјугације или придевске деклинације, уз (архаичне и дијалекатске) заменице „њ” и „њин”. Тако би реченица која денотира небинарне особе, на родносензитивном језику гласила: „Ишаола је јуче до ресторана јер је биола гладана”; или: „Ишаола је да се нађе с Вањом на њином послу, па је видеола њ како црта”.
У делу јавности постоји страх да се с обавезом инклузивног дискурса у ху- манистичким и друштвеним наукама више неће моћи изрицати општи искази на једноставан начин, будући да се готово свака реченица може злонамерно тумачити као искључујућа и увредљива. На пример, онај ко каже: „Човек има две руке” можда може бити оптужен да инвалиде без руку или пак сијамске близанце с више руку не рачуна у људе. Тако би инклузиван и недискриминативан исказ можда морао да гласи: „Човек има 0–4 руке”29. САНУ, Српска књижевна задруга и осам филолошких, односно филозофских факултета на којима се изучава српски језик: у Београду, Новом Саду, Никшићу, Приштини, Нишу, Српском Сарајеву, Бањој Луци и Крагујевцу.
Теоријска контекстуализација ЛГБТ питања
Могући оквир за разумевање ЛГБТ питања у Србији аутор овог рада је настојао да постави у својој књизи Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014)30. Ту су два утицајна савремена идентитетска покрета – ЛГБТ и феминистички – описана као покрети више и средње класе које индукује елита транскапиталистичког система (Антонић, 2014, стр. 209–211). „Оба почивају на идеологизацији атомизоване полности, оба се тичу апетита припадника више и више-средње класе, и оба су део хегемоне нормативне матрице неолибералног капитализма” (209). Произвођење и афирмација групног полног (родног) и сексуалног идентитета има функцију потискивања класног конфликта, јединог који стварно угрожава систем, тако што се затомљује већина класних идентитета, поготово на нижим спратовима стратификације. Ови нови „важни” идентитети главну линију системског конфликта између транскапита- листичке елите и најамних радника и службеника замењују конфликтима на линији: жене – мушкарци, хомосексуалци – хетеросексуалци, „прогресивци – конзервативци” итд. Како те линије расцепа раздељују класне стратуме, наравно да сада много теже долази до артикулације класног интереса, а некмоли до класне акције (синдикалне, политичке или социјалне). „У корпоративним медијима политичка питања која се постављају и колективна акција која се медијски покрива могу бити само она која су за систем безопасна. Јасно је да класни идентитет не може бити такво питање, док сексуални идентитет то несумњиво јесте” (211).
Коначни јамац глобалне политичке доминације транснационалне суперкласе (Антонић, 2016) јесу дипломатско-оружане структуре САД и НАТО. Дипломатија САД је прокламовала за један од својих главних задатака „заштиту ЛГБТ заједнице у другим земљама” (Антонић 2014, стр. 22–23; стр. 215), а генерални секретар НАТО објавио је да „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права”31 (Баскервилле, 2018, стр. 330). Као мала земља на полупериферији светског капиталистичког система, Србија је непрестано под притисцима хегемоних структура из САД и ЕУ да целокупну економску, политичку и културну сферу уподоби доминантном нормативном обрасцу Центра, посебно „права жена и ЛГБТ заједнице” (Антонић, 2014, стр. 213–219). Томе, између осталог, и служе разни извештаји о стању људских права у Србији, попут Извештаја ЕКРИ о Србији, у коме се од српских власти, између осталог, изричито захтева „да уведу ЛГБТ питања у обавезне школске програме, да уклоне хомофобне и трансфобне садржаје из уџбеника и обезбеде да се наставници и социјални радници у школама сензибилизују и обуче о ЛГБТ питањима”32. У исто време, финансијски се штедро помажу оба идентитетска покрета: само једна феми- нистичка НВО у Србији – „Реконструкција Женски фонд” – у последњих десет година добила је готово три милиона евра потпоре из САД и ЕУ33. Ови покрети и у Србији окупљају првенствено представнике виших и средњих друштвених слојева34, чији представници доминирају и на тзв. проевропској грађанској левици, због чега чак и у програму странке која себе назива „Партија радикалне левице” читамо „да су ЛГБТQ+ ослобођење и женско ослобођење, као и ослобођење радништва, неодвојиве борбе”35. Сличан теоријски оквир налазимо и у књизи Дијега Фузара (Диего Фусаро, 2018)
Нови еротски поредак: похвала љубави и породици (Ил нуово ордине еротицо: Елогио делл’аморе е делла фамиглиа). Савремени „турбокапитализам” (турбоцапиталисмо) промовише оне идеје, теорије и понашања које појединце чине све слабијим и неповезанијим, а самим тим и све изложенијим манипулацији и експлоатацији. Саставни део ове идеологије је тзв. сексуално ослобађање, уклањање свих табуа и забрана (што је пандан дерегулацији тржишта), уз промоцију модела лаке промене партнера – баш као што се и од радника очекује да прихвати краткотрајне послове на одређено и њихову убрзану сукцесију. И док брачна и породична љубав стварају јаке везе алтруизма и солидарности које појединца подржавају и оснажују, неолиберални „апсолутни капитализам” (цапиталисмо ассолуто) настоји да се изврши „деетизација света живота” (деетициззазионе дел мондо делла вита; Фусаро, 2018, стр. 22). Циљ је да испред моћног, глобалног Господара остане тек слаби, атомизовани, недруштвени и изоловани „прекарни Слуга” (прецариззато Серво) који другог пре подне види као супарника у такмичењу ко ће да ради јефтиније и ефикасније, а поподне као објекат сексуалног задовољства (Фусаро, 2018, стр. 20–23).
Отуда толика системска подршка „џендер идеологији” (идеологиа гендериста) која, одвајајући сексуалност од биолошког пола и рађања, појединца чини суштински несигурним, отуђеним, дезоријентисаним, усредсређеним на сопствену сексуалност и последичне сукобе с окружењем – од породице до друштва-нације. Идеални постидентитетски радник-потрошач практично мора да изгуби сваки идентитет (попут класног или националног) осим сексуалног (Фусаро, 2018, стр. 22), а и он треба да буде флуидан и неодређен, како би појединац, сведен на пансексуалну монаду, био лишен свих капацитета да уочи злоћудност система и пружи му отпор (Фусаро, 2018, стр. 223–224, 311–312, 353).
Главна функција „џендерократије” (гендерцразиа), по Фузару, је идеолошка – да замагли и учини невидљивим претварање пролетаријата у прекаријат (Фусаро, 2018, стр. 354). Због тога „џендеристичку теорију континуирано подржавају и финансирају глобократи (глобоцрати) међународних финансија и денационализујућег космомеркан- тилизма” (цосмомерцатисмо; Фусаро, 2018, стр. 290). Џендер идеологија је, наиме, идеална за „технокапитализам” (тецноцапиталисмо), будући да помаже фрагментацију и растварање свих већих структура у којима би радна снага могла да организује некакав отпор капиталу – од класа до нација. Тиме се онемогућава обнова државе благостања као историјског договора националне буржоазије и пролетаријата (Фусаро, 2018, стр. 25–28), те учвршћује „постбуржоаски и постпролетерски турбокапитализам” (турбоцапиталисмо постборгхесе е постпролетарио; Фусаро, 2018, стр. 31). Друго, џендер идеологија је главни промотер и чувар „капиталистичког новоговора” (неолингуа цапиталистица), на ком је данас немогуће – а да то не буде политички некоректно – изрећи универзалне људске исказе чији субјекат није распарчан на „родове” (некад „Пролетери свих земаља”, а данас „Пролетери, пролетерке, роднонеутрални пролетаријату, роднофлуидни пролетаријату, трансродни пролетаријату…” итд.; Фусаро, 2018, стр. 215 и даље).
А да је „џендеризам” (гендерисмо) идеологија, а не теорија, види се, објашњава Фузаро, по насилном искључењу могућности другачијег мишљења. „Свака теорија, у ствари, коегзистира заједно с другима и у дијалогу с њима, док сциентиа сеxуалис џендер теорије одбацује сваки могући дијалог с различитим теоријским позицијама” (Фусаро, 2018, стр. 281). Џендеризам чак ни у научним часописима као да више не може бити предмет мирне академске расправе, већ другачије мишљење бива већ у старту „остракизовано, оцрњено и демонизовано” (острациззата, дениграта е демониззата; исто). Ови „господари дискурса” (падрони дел дисцорсо), у име заштите угрожене мањине и борбе против нетолеранције, заправо не толеришу ниједну хипотезу, ниједно истраживање, ниједан научни резултат, који би могли да доведу у питање џендер ортодоксију – израстајући тако у својеврсно Министарство истине (Фусаро, 2018, стр. 312–313)36.
Коначно, прилике у Србији занимљиво теоријски контекстуализује и Зоран Тхирјаковић у књизи Откривање аутошовинизма: од појаве до појма (2021). Он Србију описује као земљу под неоколонијалном доминацијом, у којој између осталих владају и две „лукративне неоколонијалне идеологије” – „хомонационализам” и „империјални феминизам” (Ћирјаковић, 2021, стр. 119). Оне се лако препознају по ко- ришћењу синтагме „људска права”, која је „једна од кључних камуфлажних флоскула неоколонијалног новоговора” (Ћирјаковић, 2021, стр. 111). Иако је феминизам „заузео важно место у глобалној идеолошкој матрици неоколонијалне доминације пре хомонационализма”, ова друга идеологија ипак има важну функцију успостављања „критеријума цивилизованости и човечности” („хомонормативност”) за (полу)периферијска друштва, тачније као „аршин за одмеравање природе и интензитета неоколонијалних интервенција на збрканим, ни источним ни западним, лиминалним просторима као што су Балкан и бивше совјетске републике” (Ћирјаковић, 2021, стр. 123).
Две поменуте „људскоправашке” (Ћирјаковић, 2021, стр. 93) идеологије такође су, сматра Тхирјаковић, и значајне учеснице „културног рата” у Србији, чији „динамика и исходи имају и животно важне последице: они одређују о чијим потребама ће се бринути систем, а ко ће постати ’сам крив’ за своје патње и понижења” (први су, по Тхирјаковићу, припадници ЛГБТ мањине, а други су мануелни радници и поткласа), „чији гласови ће одјекивати у јавности”, односно „ко може да говори, а ко ће бити ућуткан” („српски физички радник уоквирен је као полудивљак, геноцидна стока која је сама заслужила све лоше што јој се дешава”; Ћирјаковић, 2021, стр. 126). Отуда ЛГБТ идеологију и њено правно-нормативно опредмећење у Србији Тхирјаковић назива и „хомоколонијализмом” (Ћирјаковић, 2021, стр. 142).
Закључак
Изложени теоријски оквир омогућава нам лакше контекстуализовање и кри- тичко сагледавање неких савремених дешавања у Србији везаних за „џендер питање”: доношење законских норми које немају подршку у становништву, проглашавање парцијалних интереса људским правом око ког нема расправе, позивање да се „одо- бровољи Брисел”, наметање извештаченог, „политички коректног” језика итд.
Наравно, то не значи да није могуће и другачије теоријско контекстуализовање ове теме. Социологија је вишепарадигматска наука, с различитим теоријама и кон- цептима који су често у ривалском односу, тако да могу бити сасвим плаузибилна и нека другачија објашњења. Ипак, аутор овог рада определио се за изложени теоријски оквир, верујући да он својом ширином и кохерентношћу омогућава разумевање и многих других савремених дешавања у српском друштву – од класних, преко поли- тичких, до идеолошких (медијских и културних) питања.
Текст је првобитно објављен у Социолошком прегледу вол. ЛВ (2021), но. 3
Извори:
2 Усвојени су: Закон о изменама и допунама закона о забрани дискриминације (текст закона налази се на званичној страници Народне скупштине: http://www.parlament.gov.rs/upload/ арцхиве/филес/цир/пдф/закони/2021/742-21.пдф) и Закон о родној равноправности (текст: хттп:// www.парламент.гов.рс/уплоад/арцхиве/филес/цир/пдф/закони/2021/741-21.пдф).1 santonic@f.bg.ac.rs
3 Предлог нацрта Закона о истополним заједницама могуће је прочитати овде: хттпс://www. параграф.рс/дневне-вести/080321/080321-вест18.хтмл.
4 „Чомић: Експерт Савета Европе да да савет у вези са нацртом закона о истополним заједницама”, РТВ, 6. мај 2021, хттпс://www.ртв.рс/ср_ци/политика/цомиц-експерт-савета-европе-да-да- савет-у-вези-са-нацртом-закона-о-истополним-заједницама_1236552.хтмл.
5 „Чомић: Надам се да ће Закон о истополним партнерствима у мају бити пред посланицима”, Данас, 7. марта 2021, хттпс://www.данас.рс/друство/цомиц-надам-се-да-це-закон-о-истополним- партнерствима-у-мају-бити-пред-посланицима/).5 „Чомић је Нацрт закона о истополним заједницама описала као људско правашки” (ФоНет,
6 Данас, 7. марта 2021, исто.
7 Танјуг, „Чомић: Живот у истополној заједници је људско право”, РТС, 10. март 2021, хттп:// скр.рс/зс0е.
8 Емисија „Прави угао: Гордана Чомић”, ауторка и водитељка: Љубица Гојгић, 6. мај 2021, РТВ, https://media.rtv.rs/sr_lat/pravi-ugao/64911, 22:18.
9 Данас, 7. март 2021, исто.
10 Бета, „Лаж је да закон о истополним заједницама значи брак”, Политика, 26. април 2021, хттпс://www.политика.рс/сцц/цланак/477759/Лаз-је-да-закон-о-истополним-заједницама-знаци-брак.
11 „Суд понавља да члан 12 Конвенције (Европска конвенција о људским правима – С. А) не намеће обавезу туженој влади да одобри истополном пару, какав чине и подносио- ци представке, приступ браку” (тхе Цоурт реитератес тхат Артицле 12 оф тхе Цонвентион доес нот импосе ан облигатион он тхе респондент Говернмент то грант а саме-сеx цоупле лике тхе апплицантс аццесс то марриаге), Еуропеан Цоурт оф Хуман Ригхтс, Фоуртх Сецтион, Цасе оф Олиари анд отхерс в. Италy, Јудгмент, Страсбоург, 21 Јулy 2015, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22ite мид%22:[%22001-156265%22]}, 192.
12 Драган Крсмановић, „Сада знамо зашто је основано Министарство за породицу”, Српски став,
-
фебруар 2021, http://skr.rs/zzwF; „Душан Илић, Миљан Лазовић: Анализа новог пакета ан- тидискриминационих закона”, Стање ствари, 22. март 2021, https://stanjestvari.com/2021/03/22/ дусан-илиц-миљан-лазовиц-спревацање-или-афирмација-дискриминације-анализа-новог-пакета-закона/; Часлав Д. Копривица, „Изокренута еугеника на ’аутопилотовом’ видику”, Печат, бр. 659, 2. април 2021, стр. 22–25, http://skr.rs/zs0t. Рецимо, замерено је да члан 5 нацрта помиње да„партнер има право на заштиту од насиља у породици” или члан 7 који истиче да „на питања у вези са истополном заједницом […] која нису посебно уређена овим законом, сходно се примењују одредбе закона којим се уређују породични односи” итд. (Илић и Лазовић, исто).
13 То се, рецимо, видело по томе што је члан 7. нацрта закона дословно преписан из чланова
-
и 21. Породичног закона: „Од сродника у побочној линији заједницу (истополну – С. А) не могу склопити: рођени брат и сестра, брат и сестра по оцу или мајци, стриц и синовица, ујак и сестричина, тетка и братанац, тетка и сестрић, деца рођене браће и сестара, те деца браће и сестара по оцу или мајци”. Такође је не могу склопити „тазбински сродници у пр- вом степену праве линије, односно свекар и снаха, зет и ташта, очух и пасторка, те маћеха и пасторак” (Божица Луковић, „Најапсурднији члан закона о истополним заједницама”, Нова С, 10. фебруар 2021, https://nova.rs/vesti/drustvo/najapsurdniji-clan-zakona-o-istopolnim- заједницама/). Овакве незграпности у штиву предлога закона доцније су исправљене.
