Наша грађанерија скочила је као по команди на Новака Ђоковића. Нису презали од правих подлости и грађанских нискости.
Душан Машић га је денунцирао да има `фалсификат` у медицинској документацији , а за исто су га оптужили Иван Виденовић и Предраг Брајовић . Марко Видојковић га је назвао „Лудим Нолијем“, исмевајући га да је „фалсификовао тестове, потврде, доказе, све само да би дошао да игра на тениском турниру у Аустралији“ .
Никола Самарџић је тврдио да је већ „6 милиона умрло због разних Новака“ , а Антонела Риха је с висине подучавала српску јавност да је сасвим у реду што је Новак у притвору, јер ето, „постоје државе које имају законе и ти закони важе за све“ . Исидора Стакић је, уз крокодилске сузе, упозоравала децу да их је Новак можда заразио , а исто лицемерно денунцирање читали смо и код Слободана Георгиева .
Горан Јешић је Ђоковића уврстио у „невакцинисане лудаке“ и надмоћно закључио: „Какав кретенски крај једне невероватне спортске каријере“!. А Теофил Панчић је још супериорније поручио Новаку: „Вакциниши се, дечко!“ .
Најбоља је, наравно, била Соња Бисерко, која је успешно спојила Ђоковића и ратове деведесетих. Она је објаснила да „случај Ђоковића и помутње коју је изазвао међу српским народом, илустрира стање духа у земљи“. „Ђоковић је пошао у Аустралију невакцинисан“, а „антиваксерски покрет је у Србији веома јак“. „Антиваксерски дио популације је и Вучићево изборно тијело“, а „сад је и патријарх Порфирије упутио подршку Ђоковићу“. „Сва та реторика која друштво прати читав низ година је сад поново на површини, а то је тобожња обесправљеност српског народа“. „Србија се никад није суочила с ратовима из 1990-их година, то се прескаче, само стоји оно да је цијели свијет против Срба“ .
Ни Жарко Кораћ није био лош, он је Новака повезао са Слободаном Милошевићем: „Ђоковић је дошао у Аустралију невакцинисан“, „и као такав је главни кривац за ово што се догодило“. „Србија је поново враћена у период политике Слободана Милошевића“, „то је матрица која у суштини непрекидно траје, а та матрица гласи да су Срби прогањани, али ето, Бог им је дао посебан задатак“ – „Та матрица је застрашујућа”! .
Већ сам писао о другосрбијанској „култури лупетања“ . Кад прогласите неког `непријатељем` – као Новака, јер је „нацош“ и „антивакс“ – онда се против њега може све рећи, без обзира на истину или пристојност . Међутим, и овде морам да приметим да смо сведоци ескалације суманутости. Све више имамо посла са, како би Кораћ то рекао, „застрашујућим матрицама“. Као да омраза доводи до све већег помрачења разума и експлозије ирационалности.
Рецимо, Никола Самарџић је недавно устврдио да западним амбасадама у Београду „не управљају амбасадори и њихови савјетници“ већ „локални стаф“, што ће рећи – Срби који тамо раде.
Стаф у амбасадама поставља локални естаблишмент – полиција, што је била пракса и у Титовом времену. Нијесте могли да се запослите као чистачица или шофер у било којој западној амбасади ако вам отац није удбаш, генерал или чиновник спољних послова“. Таква ситуација, самтра Самарџић, остала је и дан данас. „Не преносе западни амбасадори налоге својих влада властима у Београду, него обрнуто: (српска) власт командује (западним) амбасадама“ .
Шта треба да ти се дешава у глави да можеш веровати у тако нешто?! Да Вучић командује америчким, британским и немачким амбасадором? Чудесно.
Или, Снежана Чонградин, која описује како је, својевремено, шетала „поред проклетог храма Светог Саве, у чијим подрумима се налазе теретане и разне фенси погодности за једне од најистакнутијих, и током рата, и данас, промотере ратног злочина – попове Српске православне цркве“ .
Шта треба да ти буде у глави да верујеш како попови, најпре, дижу тегове у крипти Св. Саве, а онда, тако набилдовани, прелазе Дрину и тамане добре Бошњане? Прајслес.
Таквих суманутих тврдњи у Другој Србији има колико хоћеш. Кишјухас, на пример, тврди да је „љотићевштина, ево већ тридесет и кусур година (…) доминантна идеологија нашег друштва“. „Љотићевски национализам предуго траје, већ око 34 године“. „Многи и многи Љотићи јесу међу нама“ .
Идеш улицом – кад испред тебе Љотић. Окренеш се – Љотић. Уђеш у слушаоницу да одржиш предавање – све љотићи! О, страшне ли судбе, суза сузу стиже…
А тек Руси и ми. Теофил Панчић каже: „нема те грдобе и ужаса у Европи, а и шире, иза које овако или онако не стоји Кремљ“ . А, као што објањава Миливој Бешлин, „Србија је још од 19. века била нека врста реплике Русије“, заправо, „Србија је (данас) кључна испостава руске политике, не само на Балкану него и шире“. При томе, „Србија предуго није ратовала“, а „равнотежа снага у региону је нарушена“, јер „Србија је купила нека врло скупа и модерна оружја и од Русије и од Кине“ .
Хељп, НАТО, хељп!
Бешлин нас је просветлио и да „Србија данас (…) нема јасно прозападни електронски медиј, то је поразна слика“! . А Кишјухас је објаснио да је „суштина проруске пропаганде у томе да ваља закомешати мишљење, креирати хаос и свеопшти збуњ, и затим релативизовати све, посејати неповерење у (западне) медије, институције и демократску политику у целини“ .
Сад ми је јасна уређивачка политика Н1 и НовеС – намерно шире хаос и контроверзе. Рецимо, јучерашњи наслов НовеС: „Кокан Младеновић: Непријатно је ићи Суботицом окићеном у бојама српске заставе“ . НоваС заправо жели – руске заставе. О, проницљивости, име ти је Бешлин!
А тек убиство Ђинђића… Србљановићка је утврдила да је „убиство Ђинђића извела Црна рука“. Да, она из 1903! „Чврсто верујем да Србијом, од Мајског преврата (1903), управља једна параполицијска и параполитичка организација“, тврди она, „ја сам чврсто убеђена да Црна рука постоји и даље“, „то је снага која траје читав век“, „то језгро, то змијско легло никада нико не сме штапом да такне” , „Црна рука доћи ће главе овом друштву“ .
Слично и Кишјухас: „Убиство Ђинђића била је завера дубоке државе. У питању је систем од више стотина или пак хиљада људи – официра, безбедњака, судија, политичара, свештеника, академика, књижевника, редовних и естрадних уметника, привредника и криминалаца. Па, само у акцији Сабља приведено је 11.600 људи. (…) Србијом владају великосрпски, антизападно и антимодерно оријентисани људи и светоназори“.
Заправо, љотићевци су убили Ђинђића, што је исто што и Црна рука, иза којих стоје Руси, а Кинези су дали оружје – хвала нашим објективним отварачима очију, Србљановићки, Бешлину и Кишјухасу!
Све би то било забавно да не живимо у која грца у дуговима и сиромаштву. Када сам се придружио апелу „212 интелектуалаца“ против џендер ревизионизма брака, Србљановићка је овако описала нас, потписнике:
„Они су организовани, имају мноштво нових медија, веома ефикасне канале комуникације, сви су у директној или обилазној вези с руским утицајем путем финансирања, донација, логистике, техничког опремања медија, сви имају видљивост (…) Сви су окупљени око јасних идеја и програма и не боје се да то и кажу. (…) Ова добро устројена, гласна, јасна, добро финансирана и опасна мањина, постаје све популарнија, полако пузи ка врху, пење се до сигурне победе“.
„Добро, Антонићу“, рекла ми је жена, „грцамо у кредиту за стан, а ти кријеш да само што ниси дошао на власт. Зар то из Блица да сазнајем?“
Камо лепе среће да „Београд командује западним амбасадама“, а да ми, 212 интелектуалаца, „пузимо ка врху, пењемо се до сигурне победе“. Нажалост, очигледно, имамо посла с когнитивно неуредним светом. За ког су сви Срби Ђоковић…
А, можда стварно и јесмо?
(Правда, 14. 01. 2022)
