Повратак талибана после повлачења америчких војних формација изазвао је међу нашим интелектуалцима који се представљају као браниоци западно-либералних вредности оштре критике наших, десници наклоњених снага које наводно одушевљено поздрављају поменути повратак услед своје антиамеричке оријентације, којој је својствена антихуманистичка маргинализација људских права као нововековне цивилизацијске тековине. При свему томе, ови наши ватрени заговорници одбране људских права, пропуштајући да иоле озбиљније анализирају сам карактер скорашњих америчких војних хуманитарних интервенција, показују се као не тек апологете тих и таквих интервенција, већ као особе које призивају њихово перпетуирање, све док се не искорене тзв. „отпадничке земље“ у којима доминирају нелиберализоване културне традиције.
Да не би било неспоразума, у својим бројним књигама, студијама и новинским коментарима заступам становиште да је либерално-демократски систем, (укључив и онај амерички) мање лош од свих осталих система, јер својим држављанима омогућује већи степен индивидуалне аутономије од ауторитарних, теократских и тоталитарних поредака. У својим списима излагао сам критици радикални мултикултурализам и комунитаризам због њиховог покушаја да све уставноправне поретке, укључив и оне што почивају на различитим верзијама исламског фундаментализма, изједначе по вредности, јер таква настојања нужно воде у апсолутни вредносни релативизам. Експлицитно сам наводио негативне стране „шеријата“ – обесправљеност жена, одсуство негативних индивидуалних слобода, јавне ампутације делова људског тела због огрешења о законе као легализоване обичаје, каменовање прељубница, спаљивање удовица, полигамија, забрана гледања телевизије и слично, за разлику од поменутих квазилиберала који су славили право на радикалну културну разлику као наводно историјско проширивање либерализма којим се омогућава готово „бескрајна инклузивност“ либерално-демократских држава, тј. додељивање држављанства конгломерацијама имиграната из свих светских држава, па и из оних чија је уставно-правна потка радикални исламски фундаментализам.
Као такав, дакле као присталица изворних западно-либералних вредности, држим да треба раздвајати унутардржавно уређење, укључивши и оно либерално-демократско, од међудржавних односа, јер су у овом другом случају у далеко већој мери на делу односи снага или ако се хоће право јачега. Без овог увида у битну разлику између унутрашњег устројства држава и њихових спољашњих политика немогуће је разумети чињеницу да је великој сили иманентна тежња да своју замашну моћ и утицај шири диљем читавог земаљског глобуса све док се не успостави полицентрични систем, тј. равнотежа снага између различитих центара моћи на глобалном нивоу. Либерална Америка је ту тежњу испољила када је, након пада Берлинског зида, постала једина суперсила. Тада је и настала доктрина о нужној либерализацији нелибералних и антилибералних земаља у којима се бесомучно газе људска права, либерализацији која наводно једино може бити спроведена тзв. хуманитарним војним интервенцијама захваљујући којима ће у тим државама бити свргнуте антицивилизацијске власти и изграђене нове либерално- демократске државе у којима ће се поштовати индивидуална права, слобода говора и медија, удруживања, вероисповести и други либерални принципи.
Пошто те војне НАТО интервенције предвођене Америком нису могле наћи никакво упориште у међународном праву зато што им УН нису давале „зелено светло“, оне су се оправдавале ад хок увођеним моралним аргументима. На тај начин подривао се сам темељ на којем је почивао модерни свет – раздвојеност позитивног права и морала. Наравно, морални принципи се у процесу конституисања позитивног права могу уносити у њега, али чим се тај процес оконча, онда се право мора потпуно одвојити од морала. У противном, отвара се пут непосредној морализацији права у којој се однос између држава приближава, метафорички речено, „тзв. „природном стању“ у којем влада „право јачега“ које својим променљивим моралним критеријумима, заснованим на његовим дугорочним интересима, одређује шта је право а шта не. Непосредна морализација права омогућује најмоћнијима реализацију њихових приземних империјалних амбиција.
Често се заборавља да тзв. хуманитарне војне акције имају дубоко антилиберални карактер јер се њима настоји споља, насилно наметнути поредак које већинско становништво држава у које се интервенише одбија да прихвати. Када напомињем антилиберални карактер оваквих подухвата, онда мислим пре свега на темељни либерални постулат да се либерално-демократско устројство у некој држави може успоставити једино уколико томе претходи слободно изражена воља њених грађана на изборима. Познато је да су први либерални устави, устави Америке и Француске, донесени двотрећинским већинама на уставотворним скупштинама чије су делегате бирали грађани на непосредним изборима. Чим делегати обаве свој задатак, уставотворна скупштина се распушта да би се одржали парламентарни избори по процедурама постављеним у новим уставима и законима који се нису смели косити са уставним оквиром. Наравно, либерално-демократски системи, који почивају на примату индивидуалних права, настајали су и на другачије начине, али је њихов настанак морао бити у вези са, макар имплицитним, пристанком већине грађана.
Илузија је мислити да постоји нужна веза између америчког унутрашњег либерално-демократског поретка и њене тежње да ако не може другачије, онда насилно успостави контролу над што већим бројем земаља у свету.
Империјалне амбиције најмоћнијих земаља јавиле су се још у антици.
Сетимо се античке Атине, која је, и по савременим тумачима њеног државног уређења, била најдемократскија земља у то доба. Тукидид у свом напису у којем сведочи о преговорима између Атине и Мељана истиче да су Атињани наглашавали следећу ствар: „… и ми и ви треба да кажемо шта уистину мислимо и да тежимо само ономе што је могуће, јер и ми и ви једнако добро знамо да се праведно појављује само тамо где је нужда присиле једнака на обе стране, а да моћни чине оно што могу, док слаби узимају оно што морају“. При овоме ваља напоменути да су Атињани, после предаје Мељана, поубијали све њихове мушкарце који су били способни за служење војске, поробили њихове жене и децу а њиховом острву придали статус колоније. У контексту овог историјског примера треба истаћи да су старим Грцима појмови човечанства и светског историјског поретка били непознати, између осталог и због тога што им религија није била монотеистичка, већ политеистичка, тј. за конкретне просторе везана паганистичка вера. У модерном добу, прво Холандија а потом, након дугог ривалства са Француском, Велика Британија, као капиталистичке земље, нису се нимало устезале да задовоље своје империјалне апетите и постану најмоћније колонијалне силе, свака у своје време. У време Хладног рата, Совјетски Савез, као прва комунистичка земља, није се либио да војно интервенише у циљу учвршћивања и проширивања свог утицаја и интересне сфере.
Наравно, током светске историје било је још империјалних сила – Османлијско царство, Хитлерова расистичка Немачка и слично.
Дакле, мале државе које поседују малу количину моћи – рецимо Луксембург – ма какво њихово унутрашње уређење било, не могу никада бити предводници империјалних похода; оне се само тим походима могу придруживати. Другим речима, оправдана радикална критика приземних утилитарних мотива америчке империјалистичке спољне политике не би смела да за последицу има одбацивање унутрашњег либералног поретка ове земље, уз сву историјску искуствену свест да у реалном свету ништа не функционише идеално, па ни амерички либерални поредак којем су иманентне тенденције стварања неформалних центара моћи, корупције и дискриминације њених обојених чланова које се могу ублажавати процесима грађанске непослушности.
Укупни биланс америчког предвођења НАТО интервенција је поразан, јер те интервенције ни у једној од земаља које су биле њихов објект нису успеле да успоставе либерално-демократски систем. После војне окупације тих земаља на власт су инсталиране проамеричке владе које су, међутим, имале маргиналну подршку тамошњег становништва, те нису могле имати демократски предзнак. Стога су оне због одсуства минималних легитимитета, после повлачења спољних војних формација, испољавале потпуну управљачку немоћ. Једна од последица нелегалног и нелегитимног рушења диктатора Садама Хусеина била је и оснивање тзв. Исламске државе у којој су, поред осталих ужаса, и одрубљиване људске главе.
НАТО војне формације нису могле бесконачно бити присутне у државама о којима је реч, јер је њихово присуство изискивало огромне трошкове – нема бесплатних репресивних мера.
Повратак талибана дефинитивно је потврдио сав бесмисао да се антилибералним средствима може одржавати либерално устројство у државама нелиберализованих културних традиција. НАТО војне интервенције у име реализације либералног облика слободе нужно се преображавају у своју супротност. Оне су облик насилног русоовског хиперауторитарног усрећивања људи: „Оног ко одбија да да се покори општој вољи, ко год био, читава заједница треба да присили на покоравање, што не значи ништа друго до да њега треба присилити да буде слободан..“ Ову Русоову формулу присиљавања појединаца на слободу НАТО снаге примениле су на читаве популације антилибералних држава.
Да ли ће се уопште и када радикално исламистичке земље либерализовати, то је ствар њихове унутрашње трансформације. Наравно, то не искључује интелектуалну критику поменутих режима на глобалном нивоу; но, таква критика не сме да значи призивање насилног обарања тих режима.
Аутор је писац и преводилац бројних филозофских књига
