Слободан Рељић: Како је историја поразила Бакира

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
bakir

Историја јесте наука која се да прилагођавати политичким приликама и владарским потребама. Али, све има неке границе.

Сваки дуговечнији становник јужнословенских простора видео је уџбенике у којима су биле бар три интерпретације наших историја: на један начин се о томе приповедало у Краљевини троплеменог народа од краја Првог до почетка Другог светског рата, па онда од 1945. до деведесетих и упокојавња друге Југославије (антимонархијске, антифашистичке, антихришћанске, а комунистичке/социјалистичке подигнуте на националним стубовима), па онда последња фаза – распад федерације и враћање националних интерпретација.

Добро, најлакше је српским историчарима јер ту има комада од преднемањићког доба, па онда немањићка експназија и доминација, улога у Византијском комонвелту, отоманско потискивање, али то нису векови без садржине, па 19. век и обнова српске државности, скупљање српског народа са којим су се удружили и остали јужнословенски народи – два антифашистичка покрета, кључна улога у успостављању и друге Југославије…

Иза тога стоји косовски мит, којег се по обиму и сплетовима не би постидео ниједан велики европски народ. Уосталом, о томе су Гете, браћа Грим и многи европски интелектуалци почетком 19. века изрекли своју реч дивљења и поштовања.

Хрватска историја је скромнијих опсега, али има своја залеђа од предсредњовековља, средњовековље, одржавање између Угара, Немаца, Италијана и Отомана, учешће у јужнословенском уједињењу, ватиканску подршку, учешћа у оба светска рата (с оне стране, али и то је историја) и конституисање националне државе која има јаче утемељење од НДХ…

Бошњачку историју, као посебну, много је компликованије приповедати а да она изгледа богата, значајна и упоредива са околним народима. Ту би ваљало загњурити у књиге и документе и за век, век и по – па тражити пукотине и недоследности, те створити нешто…

Историчар аматер

Наравно, то је у реалности илузија. Зато се ту и не чека рад генерација историчара него се историја смишља пред микрофоном у ТВ-студију или на трибинама, а то чини свако ко за себе сматра да би могао. И Бакир Изетбеговић, историчар аматер, не може да одоли изазову.

Човек је завршио архитектуру, али архитекта није. Следио је оца у политичком животу, али никад у интелектуланом напору.

Јесу нације, како објашњава Ерик Хобсбаум, у данашњем облику исконструисане крајем 18. и почетком 19. века (Бакир мисли у 19. и 20.) у европским политичким условима, али не – ни на чему. Та основа је протонационализам. Осећање припадности кроз – језик, сродство, свест о припадности политичкој целини.

„Tо jе био лов на душе људи и о томе постоjе jасни трагови“, ударио је Бакир на неког невидљивог непријатеља, откривајући да су „Босанци способни, храбри људи, ратници, духовити“. Онда је закуцао: „У Oтоманском царству, од укупно 602 године, чак 114 година велики везири били су људи из Босне“.

Ако га тачно цитирају, онда је Бакир прилично смислено рекао о броју, али подмеће народну припадност: списак великих везира – место које је најлакше описати као премијерско у систему султанске неприкосновености – пун је великих везира и из ових крајева. Али они се описују као Срби, а тек понеки као Босанац.

Мехмед паша Соколовић, велики везир Османског царства српског порекла (Фото: Wikimedia/J. Schrenck, Augustissimorum imperatorium ...., Innsbruck 1601)
Мехмед-паша Соколовић, велики везир Османског царства српског порекла (Фото: Wikimedia/J. Schrenck, Augustissimorum imperatorium …., Innsbruck 1601)

У једном списку на основу докумената из турског државног архива може се утврдити да су у вишевековном периоду од 1320. до 1922. године Срби у 30 наврата долазили на место великог везира. А Босанци? Е, они се спомињу тек од 17. века и бејаху укупно четири пута на том месту.

И није ту било мандата од 30 година, ни близу. Босанци нису на том месту провели ни деценију – отприлике шест година. Тако да се повјесничар Бакир ту дао у велико побошњачивање Срба, очигледно. Чак је Хрвата (које често државна архива не може раздвојити од Угара) било пет. (Wikiwand)

Наравно, империја је то, те су ту најбројнији Турци, али су чести и Грци, Албанци, Бугари и поданици из других народа.

То како се Изетбеговић млађи домишљао, и сам из породице муслимана Срба, симпатично је кад он не би умишљао да су то чињенице на основу којих би ваљало затамнити записану историју.

Да је био пажљивији могао је ту штошта научити. Ни велики султан није забрањивао Србима да буду Срби, иако су променили веру. Тако су они синови српских племића, један и од херцега од Светог Саве, или из народа из Босне, Невесиња, а на крају и један „Србин из села Потоци близу Пљеваља“. Вероватно су их уз божићну печеницу и рујно вино рођаци у провинцији оговарали да су „продали веру за вечеру“, али живот се није само сводио на то. Срби у Стамболу су, ипак, били Срби, наше горе лист, „наша крв“. А Бакира није запало да буде султан па да их пребаци, благовремено, у Бошњаке.

И, ето, није тада било тако умних муслимана као што је Бакир.

Идући Бакировом логиком, Срби би без по муке могли да себе прогласе баш важним владарима Римског царства. Не велики везири, него цареви!

Познато је да је на подручју данашње Србије рођено седамнаест римских императора, а што је петина свих владара Римског царства. Пола их је из Сирмијума. То је највећи број римских царева који су рођени ван Италије. Само је важно регистровати да су у том царству то биле – Горња Мезија, Доња Панонија и Дарданија. Те би данас било бесмислено те изузетне мушкарце прекомандовати у Србе, а које би постројавао неки демократски српски владарчић који узвикује како „Европска унија нема алтернативу“. А баш би урнебесно било да идемо около и аралаучемо да је цар Константин Велики, онај из Наиса, син Св. Јелене, Србин и српскога рода.

Пошто су Изетбеговићи из Сингидунума, пресељени у Босански Шамац, могао би Бакир на некој новој приредби да приповеда о добрим Бошњацима којима су Римљани ускратили право на самоопредељење.

Раскивање врата

Кад се тако крене кроз историју, разне би се ствари могле привести „бакировском реду“, али би аутору много корисније било да се врати у недавну прошлост. Јер, он је само један осредњи политичар.

Садашњи односи Срба и Бошњака/балканских муслимана добро су описани насловом једне збирке текстова – Закована врата (Укронија, 2017). Од веће користи и Бакиру и нама би било да се прихватимо озбиљних увида и на њима успостављамо савремене односе.

Да раскивамо та врата.

На пример, Хасан Ребац (1890-1953), из богате мостарске муслиманске породице, студирао у Београду, Бечу, Берлину и Паризу, озбиљан оријенталиста, прецизно је описао како је „године 1899, кад је почела борба за верску аутономију, муслимански наш свет имао у борби и опозицији добра савезника и друга у својој браћи православним Србима који су се исто тако борили за своју верску аутономију. Иако је и православни и муслимански свет тада све гледао кроз своју верску призму, ипак је заједнички непријатељ, аустријска власт, учинио да су се прваци и једних и других нашли заједно, често заједнички иступали, и у свему се међусобно помагали.“

Панорама Мостара (Фото: Kenneth Sonntag on Unsplash)

Иако то није било нимало једноставно, „ипак су тадашњи прваци муслимана запливали били у струје које би их неминовно довеле да постану присташе и борци праве српске националне мисли како то најбоље сведочи већ тада покрет муслиманске омладине окупљене око Османа Ђикића, која се већ престала називати србофилском и усвојила прави назив Срби муслиманске вере.

Овакво буђење и развијање српске свести код наших муслимана било је за аустријску политику врло незгодно, и њезине власти су биле упрле све силе да спрече тај развитак.“

Кад је почео Балкански рат што „код наших муслимана буди успавани муслимански инстинкт поделе целог света на муслимански и немуслимански део и појавила се нада да може доћи до победе муслимана не само над балканским Савезом, него их је њихова припроста наивност довела и до маштања да ће муслиманска држава, Турска, отерати чак и Швабе из Босне.

Колико је и како деловао Балкански рат на наше муслимане, најбоље ћемо показати једним примером. У Мостару је био млад и богат троговац Мухамед Велић, који је само основну школу свршио; био је познат као толики србофил да се готово признавао Србином.

Прва вест о Балканском рату изазове нешто неочекивано у души тога човека. Нестане га из Мостара, а доцније се сазнало да је погинуо у борби – бранећи Скадар од Црногораца.“

Ово стање је учинило „да нестане сваке љубави између масе наших муслимана и православних а вешта аустријска штампа је одлично искористила овај повољан моменат за њу; место љубави свуда је сејала најбесомучнију мржњу између та два наша народна елемента. У ову акцију Аустрија је била ставила цео свој службени и неслужбени апарат.“

Овај текст писан је 1925. године, али се и данас чита као актуелан. На Западном Балкану ништа ново.

Чији је Твртко?

Муслиманско-православни односи у Босни и Херцеговини су кључ стабилности и дејтонске Босне. Понешто се изменило од времена у којем пише Хасан Ребац. Много тога се и сада мења у односу на стање кад је у Дејтону конституисана ова условно суверена држава која више личи на протекторат.

Очекивати од данашњих „Аустријанаца“ (иако су баш Аустријанци најчешће гурани од Запада да надгледају данашњу Босну) да ће се понашати другачије од претходника – потпуно је незрело.

Можете ви да сто пута избришете стопе Гаврила Принципа из сарајевске улице, али то неће променити ваш положај другоразредног колонијалног поданика, нити вам улога може бити грађанска а да није антисрпска. Што пре „наши муслимани“ то прихвате као стање ствари и њима и нама ће бити извеснији сношљиви односи.

Споменик Стефану Твртку Првом Котроманићу у Херцег Новом (Фото: Wikipedia/BosnaSRB RS (разговор), CC BY 3.0 RS)

Није у данашње време тешко наћи младе по институтима за преправљање историје по бакировским смерницама а који ће сумњичити чињеницу коју је изнео Владимир Ћоровић, академик и историчар, у монографији Краљ Твртко Први Котроманић да се „у лето 1377. Твртко дао крунисати у Милешеви, над гробом Светог Саве, за краља Србије“, те да тада имену додаје и немањићко владарско име Стефан. Није тешко, али то нити је наука која ће се игде узимати озбиљно нити је здравополитички употребљиво.

Лепо је што се Тузлаци у свом градском парку у шетњи сусрећу са достојанственим и моћним Стефаном Твртком Првим Котроманићем. И то би могла бити пружена рука својој прошлости и свом идентитету, кад иза тога не би следило политикантско прилагођавање једне до јуче неспорне биографије.

Ако на интернету погледате споменике истом Твртку у Тузли и Херцег Новом (он је оснивач овог града) јасно је да је интерпретација све, а чињенице не морају да се узимају низашта.

Таква врста неозбиљности недавно је сахрањена у једној земљи насталој из бивше Југославије – кад је новополитичка класа на Вардару, из најбесмисленије намере, одлучила да присвоји Александра Македонског. Разумевајући, ваљда, да у својој историји немају људескаре за велике споменике они су се дали на клесање „свог“ Александра, Филипа и њихове породице.

Онда је дошло време кад су их грчки наследници Александра Великог натерали да себе прогласе Севреном Македонијом, а да би се целом свету показало да је све то једно велико антиисторијско зезање. То јесте колективно понижење, али оно је неизбежно.

Народ се не сме играти својом историјом. И сада је то свима јасно, да је једино тако и могло бити.

Селимовићево подсећање

Ако сте баш сумњичав Бошњо, не морате да слепо верујете Владимиру Ћоровићу, у кога до јуче нисте сумњали ни у сну, али да бисте разумели то време можете консултовати, на пример, монографију од хиљаду и триста страна Европа – једна историја Нормана Дејвиса, да бисте знали како да класификујете и владаре тог времена на овим просторима.

А то што данас и овде треба Бакиру Изетбеговићу и иним није могао написати ни писац по наруџбини Ноел Малколм у оним опскурним приручницима Босна – кратка историја и Косово – кратка историја, а чије су књижице, како се причало, Клинтонови држали у свом топлом дому.

Кад председнику затреба нека згодна нечињеница, да има сређену збирку при руци. Малколм је био историчар Балкана од те употребне вредности.

Ноел Малколм (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/RIT Kosovo)
Ноел Малколм (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/RIT Kosovo)

Човек обавио посао и не хвали се више тиме. Ако баците поглед на одредницу у енглеској Википедији Sir Noel Robert Malcolmнаћи ћете у којим је све новинама писао, похвалиће се књигом Томас Хобс: Левијатан, али „ремек-дела“ о Босни и Косову тутнута су само у хронолошки попис.

Прошла је сезона профитабилности босанско-албанских тема. Западни свет окупирају теже невоље и иде се даље.

Додуше, пошто се из тога вуку неке добробити, видећете да је Малколм члан Академије наука и уметности Косова, да га је одликовао сада затвореник Хашим Тачи златном медаљом Призренске лиге, те да председава и Бошњачким институтом и Англо-албанским удружењем у Лондону.

Није то нешто, али у свету где су важнији утисци од чињеница може неком негде изгледати као неко достигнуће.

Тако је дошло време да Бакир приповеда „Босна – најкраћа историја“. И да се сам бори са злим чињеницама! Баш на те злобнице је ових дана подсетио Салих Селимовић, рођен у Тешњу, а професор у Сјеници.

– На простору средњовековне Босне постојао је један народ, у праву је Изетбеговић. Али то су били Срби. Становници средњовековне Босне су Срби и ту нема никакве дилеме што се науке тиче.

Поред неизбежних списа византијског цара Константина Седмог Порфирогенита из 10. века, професор Селимовић је подсетио на запис из осмог века хроничара Ајнхарда, дворјанина франачког цара Карла Великог.

– Он је забележио да на простору Босне живе само Срби. Званични историчар једног цара, западне империје, није могао, нити смео да пише нешто што није тачно – вели Селимовић.

Селих Салимовић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Portal Iskra)
Селих Салимовић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Portal Iskra)

Незгодно за бакировску памет. Добро, онај Бизантинац, за њега није проблем рећи да је лажов, али рећи тако шта за овог бележника Карла Великог, то би могло да провоцира и Кристијана Шмита. Јер сви се историје држи као ствари престижа и поноса. Зато је за веровати да ће Бакир сад да се повуче на неко поље где су његова знања темељнија.

свеосрпској

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас