Никада се у историји није догодило да нека спољна, нецрквена сила отворено рекламира неки „клан“ унутар Цркве. Нити да пласира антирекламу за други црквени клан
Први део можете прочитати ОВДЕ
Данас практично сва средства масовног информисања (телевизије, радио, новине, часописи…) имају и своје сајтове и своје профиле на друштвеним мрежама. Ово је важно из неколико разлога: зато што се на тај начин повећавају гледаност, слушаност и читаност, али, са друге стране, повећава се и „узајамност“, то јест нека вест може бити пласирана на више „платформи“ (на некој телевизији а и на сајту, путем налога на друштвеним мрежама, у новинама…), али поред тога она може бити „преношена“ (у новинама се, на пример, појави текст који почиње са: „друштвене мреже су експлодирале…“ или „постало је вирално…“) чиме се избегава одговорност за лажну вест или део вести. Поред тога, „преливањем“ са платформе на платформу вест може бити спинована (тумачена у разним контекстима, са другим значењем или конотацијом), како смо већ говорили.
У последње време, сведоци смо да неколико ТВ станица у иностраном власништву има (по аналогији са ЕПП – економско пропагандним програмом) практично свакодневне блокове „религиозно пропагандног програма“ (РПП), где „сензација“ креће од ТВ прилога, па се прелива на сајтове, одатле на друштвене мреже, на Месенџер… (или обрнуто). Једина разлика између блока економских реклама (ЕПП) и блока религиозних реклама (РПП) је што ЕПП обично нема „негативне рекламе“ из простог разлога што би негативна информација или негативна реклама о конкурентском бренду била повод за тужбу. Док овај својеврсни РПП може бити позитиван или негативан – могу се до миле воље покретати разне „афере“, писати „аналитички чланци“ или објављивати фотографије свештеника, владика, возног парка…
Принципи оваквих „рекламних кампања“ су општи за све кампање „бренд билдинга“ и „ратова брендова“ где се одређени „бренд“ може профилисати на одређени начин. Треба рећи да се појам „бренд“, у данашње време, не односи више само на неки производ или неког произвођача. Бренд данас може бити и нематеријална вредност, нека услуга (између осталог, и религиозна услуга), може бити одређена личност (глумац, певач, политичар, „opinion leader“ или „trendsetter“, па и владика), одређена врста понашања („lifestyle“), политичка партија или уверење, одређена културна или забавна манифестација (фестивал, конференција) и много штошта друго.
Негативни маркетинг
Поред свега другог, и Српска православна црква је у оваквом свету такође „бренд“ и то, како истраживања показују, већ деценијама „бренд“ коме се убедљиво највише верује у нашем народу. Али „бренд“ однедавно постају и делови СПЦ: ми видимо да се у медијима све чешће креирају позитивни и негативни „имиџи“ за разне кланове унутар саме СПЦ. Поред тога, што је још важније, бренд се током кампање „позиционира“. Ово је такође појам из маркетинга и означава да се бренд рекламира на одређеној позицији на тржишту, да је окренут и намењен тачно одређеној, циљаној групи потрошача (или одређеној политичкој опцији – у Србији данас су то „власт“ и „опозиција“, и ови страни медији нам данас утувљују у главу да свака од њих има „свој клан“ унутар СПЦ), да му се придају и рекламирају својства која га квалификују да задовољи неку одређену потребу, да „попуни“ тачно одређени сегмент – „запећак“[1] или „нишу“ на тржишту (енгл. gap).
У случају СПЦ ми данас (ако трезвено погледамо из угла маркетинга) јасно видимо да се креирана мрежа либералних богослова – мрежа агената утицаја – по свим правилима изградње бренда („бренд билдинга“) позиционира као „клан“ у СПЦ, и то као један од кланова (наклоњен „политичкој проевропској опозицији“). Такође видимо да се том клану одређује место међу другим клановима – да се та вештачки створена мрежа позиционира као нови бренд на тржишту религиозних услуга, и том бренду се придају тачно одређене „особине које задовољавају потребе корисника“ религиозних услуга: модерни, отворени за ново, реформисти, иду у корак са временом, проевропски, слободоумни, храбри… Видимо да је тачно дефинисана циљана група потрошача: млађи, урбани образовани верници, глумци, певачи, бизнисмени, „ВИП“ персоне… и дијаспора. То је „позитивни“ маркетинг.
У исто време, очигледна је „негативна“ реклама: свакодневно се појављују нове афере о „противничким клановима“ које тим брендовима придају негативне особине: задрти, конзервативни, назадни, затворени, окренути прошлости… Треба рећи и да се „негативна реклама“ и „рат брендова“ обично у економском маркетингу не користе из простог разлога што приликом тог рата брендова обично оба бренда губе на популарности.
У класичном економском маркетингу, као и у политичком маркетингу, ретко се користи отворен напад на другу страну. Обично се истичу своји квалитети. У РПП ситуација је другачија: негативна информација о „конзервативном“ крилу у СПЦ пласира се од стране новинара и медија у страном власништву, а не од стране супротног крила унутар СПЦ. Тако да се повећање „негативног рејтинга“ конзервативаца услед антирекламе код публике не рефлектује и на „противнички клан“ већ на целу СПЦ. Практично се у подсвести верника и публике ствара (неосознан, неартикулисан) осећај да је цела СПЦ застарела, заостала, нереформисана, ван времена… а тај осећај се онда индиректно користи да се „реформско“ крило понуди као решење.[2]
Од техника маркетинга користи се још и „корпа брендова“ (или „везани брендови“) што је у потпуности рекламна техника. Састоји се у везивању рекламираног бренда за већ постојеће неспорне брендове. Као када се, на пример, пиво рекламира уз фудбал. Или када се чипс рекламира уз фудбал и пиво.[3] Ову технику видимо у чланку Млађана Ђорђевића за портал Нова, који владику Григорија Дурића практично рекламира уз митрополита Амфилохија и владику Јоаникија као допунски бренд уз већ популарне црквене брендове.[4]
Психолошко-медијски рат
Поред тога, у самом дизајну рекламне кампање можемо приметити класичне технике „изазивања топлих емоција“. Заснива се на коришћењу у реклами брендова неких ликова или појмова који изазивају топла осећања, нежност, милину: деце, маца, куца, пачића[5], пилића, топлине дома. Ова техника је већ донекле и застарела јер се деца више не користе због забрана показивања дечијих ликова без замућења лика. И, овде такође видимо оно што чак и у реклами више није дозвољено: на пример, илустрација устоличења владике Григорија где су дечак и девојчица који се играју лоптом испред цркве у Немачкој[6] (наравно, ова фотографија нема никакве везе са самим устоличењем већ је додата да би се изазвале топле емоције које се подсвесно код читалаца преносе и на владику[7] Григорија[8]).
У другом чланку поводом устоличења као „илустрацију“ такође видимо преслатку бебу[9] која седи на поду и лепу младу маму у потпуно празној цркви – призор, наравно, никакве везе нема са самим устоличењем већ је намењен изазивању топлих осећања која ће подсвесно код читалаца бити везана и за епископа Григорија. Владику не само да су у Дизелдорфу дочекала преслатка дечица са прелепим мамама, већ су га и из Херцеговине дирљиво испраћала дечица.[10] Овде такође имамо неколико фотографија и видео материјал.
И владика Максим је миљеник деце и медија.[11] Чланак који пише о прослави у Калифорнији више личи на рекламу за дечију модну ревију него на новинску вест. Ту су деца без замућења лица и на фотографијама, али и у видео формату.[12]
Обичан читалац вероватно није упућен у ову рекламну технику, али графички уредници Блица и других страних медија сигурно јесу (јер се на свим осталим фотографијама у другим чланцима на којима су приказана деца она појављују са замагљеним лицима, ако се уопште и појављују).
Поред „топлих осећања“ може се обратити пажња и на то какве фотографије илуструју и прате вести о „либералном клану“ и о „конзервативном клану“: обично су фотографије „конзервативаца“ тамне, лица намрштена и озбиљна, позадина је обично црна или мрачна, често је неки владика поред скупих аутомобила[13][14][15][16] или неких намрштених стараца, док „модерни, весели клан“ илуструју веселе фотографије, светле, сви су насмејани, позадина је најчешће безоблачно небо, у позадини понеко дете, млада, лепа девојка или неки пејзаж… И то нам јасно говори да је овде реч не о једноставно информисању или случајности већ о рекламној кампањи.
Ова рекламна кампања је нешто потпуно ново у Цркви! Никада се још у историји није догодило да нека спољна, нецрквена сила отворено рекламира неки црквени „клан“ унутар саме Цркве. Нити да пласира антирекламу за неки други црквени клан. Било је случајева кроз историју да се политика или економија мешају у црквене послове. Било је и спољних напада на Цркву. Али се никада раније није догодило да сами верници постану циљана група за рекламирање појединих црквених великодостојника. А оно што је посебно опасно, што „пали све црвене лампице“ и разлог је за узбуну, јесте чињеница да у Цркви не постоје демократски избори!
Просто се намеће питање: а шта је сврха интензивне, вишегодишње, практично предизборне рекламне кампање на свим овим медијима у иностраном власништву ако нема избора? И једини могући одговор је поражавајући: посреди је психолошко-медијски рат који има два фронта напада:
1) Данас приоритетан – утицај на мрежу агената утицаја у правцу њихове самоафирмације, самопрепознавања, самоосазнавања, самоосвешћивања и друштвене афирмације као „модерних лидера нове модерне, реформисане Цркве“, а у првом реду се мисли на владику Григорија (Дурића) као потенцијалног лидера овог „крила“ у СПЦ. Медијском пажњом и медијском промоцијом, страни мрежни оператери се надају да ће успети да код припадника овог „реформског крила“ створе довољно јаке везе заједништва и да ће утицати на владику Григорија да поверује како „васцели модеран свет“ и „цела јавност у Србији“ подржавају ове идеје о реформисању СПЦ а и њега као „модерног, освешћеног религиозног лидера“. Ово је практично техника психолошко-медијског рата као део „операције базиране на ефектима (ОБЕ)“, јер са једне стране медијски креира и уобличава неки „црквени клан“ и унапред га позиционира и усмерава, а са друге стране психолошки делује на његове чланове и лидере, јер је њима врло тешко да се одупру оваквој ласкавој медијској пажњи.
Ово је први пут да се нека православна Црква сусреће са оваквом врстом напада! У овом случају не постоје претходна искуства других цркава и не можемо се ослонити на њихове савете.
2) Дугорочнији фронт напада је: рекламирају се будуће „варијације“ или „модификације“ православља и „православних Цркава“! НАТО и амерички оператери имају дугорочан план да на овим просторима по могућству уситне Српску православну цркву и пробају да направе неколико „православних Цркава“ по два основа: са једне стране „географски“, то јест по броју независних држава – „босанску“, „хрватску“[17], „македонску“[18], „црногорску“, „војвођанску“, „косовску“…, али са друге стране и по принципу брендирања, то јест „породице брендова“ – од „extra strong“ (што већ представља групација око бившег владике Артемија), па преко „са разним укусима“ или „за свачији укус“ („теологија бунта“ Родољуба Кубата[19], „богословље слободног трагања за ванземаљцима“ Вукашина Милићевића, „православни анархизам“ Давора Џалта, „богословље дијалога“ владике Максима, „ЛГБТ православље“ Дејана Мачковића…), па све до „light“ или „casual“ варијације „православља за сваки дан“ намењене „модерним, запосленим, образованим, вечно заузетим“ верницима, коју би по идеји требало да поведе владика Григорије.
Преузето из књиге Хибридни рат против Српске православне цркве
