„А када је свануло, изгледало је да ће да дан бити ведар и леп, без ветра. Сви су већ били будни. Добровољци су запиткивали оне ретке међу собом који су имали часовнике колико има још до напада. Одговори су се разликовали. И времена на сатовима била су другачија, а не само дијалекти на којима је време казивано. А било је разних. Већина добровољаца није била из Србије. Углавном су из Аустроугарске: из Херцеговине и Барање, Лике и Босне, из јужне Угарске, некадашњег Војводства српског. Има их, такође, из Америке, Аргентине, из далеке Аустралије. Сада су сви овде. И шта је заиста Србија могла да значи тим људима, који у њој нису рођени, а већина је никада није ни видела? Чули су песме о њој, у десетерцу, и приче, и Србија је тако била реч, једна мала згрчена реч, са тим отегнутим р на почетку, које је подсећало на неки оштри гребен о који се разбијају таласи империја.“
—————–
„Помислио сам онда на Вавилонску кулу који су људи градили да би њеним врхом допрли до неба. Бог им је тада помешао језике и ниједна му се људска грађевина отада није примакла, ма колико била висока. Најближе су му остале планине. А међу свим тим планинама и Кајмакчалан, на чији су врх, у јуришу, избили добровољци из Војводине и Лике, са Романије и Козаре, из Херцеговине, Црне Горе, из Шумадије и Рашке. Са Косова. Смрт их је косила, немилице и неуморно, али неко је преживео, као што увек неко преживи док борба траје и неко је од тих преживелих забио заставу Краљевине Србије на ону пирамиду одакле је почињала Србија.“
Slobodan Vladusic – „Велики јуриш“
Идеја интегралног Српства није нова, само јој је неопходна нова афирмација данас, јер нам је данас потребнија него икад раније. Ако будемо имали српско јединство на делу и српски свет у пракси као што је то био случај до пре мало више од сто година, можемо постати генерација која неће обрукати претке и упропастити потомке. – Никола Јовић
Припремио: Никола Јовић
