Душа може бити или плодна или сува
Која је права вредност наше вере? Господ нас неће питати за наша дела, већ за то колико смо били смирени.
Душа је створена за Небо, за вечни живот, за Бога. Она личи на поље, које може постати или обрађена њива или степа пуна корова. Свако се може сетити осећаја када угледа уређено поље. Оно радује око и изазива поштовање према човеку који је својим трудом претворио голу земљу у место за гајење поврћа и житарица. Са друге стране, када видимо запуштен и необрађен комад земље, обузимају нас жалост и сажаљење према земљораднику који је престао да ради на свом делу.
Поље душе је у потпуности предато нама. Хоће ли донети плодове или не – зависи само од нас.
Њива која је узорана и посејана доноси обилан род, па можда и не приметимо један мали коров. Али он расте, даје семе, и пре него што се снађемо, цело поље биће обрасло коровима. Најиздржљивији корови брзо ће потиснути култивисане биљке и заузети првенство на отвореном пољу.
Христос је у Свом проповедању о Царству Небеском говорио људима који су добро знали труд земљорадника. Та парабола је корисна и за нас, који често не знамо све муке сељачког живота. Дивимо се лепоти уређеног поља, а желели бисмо да се дивимо и лепоти сопствене душе, узоране врлинама. Али често нисмо у стању за то, јер иза привидног успеха у духовном труду не примећујемо изникле корове греха. Не примећујемо их зато што у нашем животу показна побожност преовладава над истинском врлином.
Трн у телу апостола Павла
На ту замену упозоравао је апостол Павле своје читаоце. Разумео је да многобошци који су примили хришћанство могу да се поносе својим новим положајем и да замене истинску веру у Бога за пролазно људско признање. Својим примером он показује да сва Божанска откривења нису ништа друго до милост Божја, а не награда човеку за наводна његова достигнућа. „Није ми корисно да се хвалим“ (2. Кор. 12:1), понижава себе апостол. И приповеда чудесну причу о неком човеку, за чију судбину не зна, који је једном имао прилику да посети насеље Раја и „чуо неисказане речи које није допуштено човеку да каже“ (2. Кор. 12:4).
Павле настоји да се што више удаљи од тог светог човека, представљајући га као пример другима. А у исто време говори о самом себи и свом духовном искуству.
Управо њему је Господ по Божјој промисли удостојио да види Божанску славу на почетку своје мисије.
Господ је уздигао апостола Павла на невидљиву висину богопознања. Али га је истовремено научио смирењу и томе да ову објаву не сматра својим сопственим достигнућем. „И да се не бих погордио због обиља откривења, дат ми је трн у тело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не погордим“ (2. Кор. 12:7), исповеда апостол. Не можемо знати са сигурношћу шта је тачно мучило Павла. Можда болест, телесна слабост или природни телесни искушај. Али тај „трн“ му је непрестано подсећање да није свемоћни Бог, нити бестелесни анђео, већ грешан и слаб човек.
Невоље као пут ка Богу
Што је човек ближи идеалу хришћанског живота, то више подлеже искушењима од Бога. Она уче хришћанина да преузме одговорност за духовне дарове које је добио. А када се ми, као апостол Павле, понекад жалимо на обиље искушења, Господ нам кротко одговара: „Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у немоћи показује савршена“ (2. Кор. 12:9).
Ма колико неправедно изгледало, што нам је теже у животу, то нам је Бог ближи.
Током целе хришћанске историје, свети људи живели су у сталним лишавањима, болестима и невољама. Светост није земаљска награда, већ небеска. Да би човек постао свет, да би се приближио Богу, мора бити спреман да ће цео свет устати против њега и да ће постати странац у њему. Тело ће нас мучити, људи ће нас презирати.
Али сваки пут, смирено стојећи на молитви, осетићемо да је Отац близу, да ће нас увек утешити и испунити душу неисказаном радошћу. У томе лежи чудесна снага хришћанске вере: „У свему нас притискују, али нисмо сатрти; у недоумици смо, али не очајавамо; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али нисмо уништени“ (2. Кор. 4:8–9).
У паклу неће бити само смирених
Свакога дана у животу Бог нам шаље лекцију смирења. Један савремени старац са Свете Горе једном је рекао једну чудесну ствар. Испричао је да ће у паклу бити много праведника: тамо ће бити архијереји, свештеници и монаси, побожни мирјани који су били у недрима Цркве и чинили многа добра дела у свом животу. Те речи звуче застрашујуће: како је могуће, посветивши цео живот Христу, наћи се у паклу? Зар је Бог толико строг према нама?
Направивши паузу, старац је рекао: „У паклу неће бити само смирених.“
То је корен целог Хришћанства; то је покретачка сила која је уздигла Христа на Крст ради спасења света; то је главна врлина коју смо предодређени да наследимо од нашег Спаситеља.
Стицањем смирења, радикално ћемо променити свој духовни живот на боље. И тада ће се у нама остварити мудре речи блаженог Дијадоха Фотичког: „Богу, због Његове величине, припада слава, а човеку – смирење, да бисмо кроз њега постали Божији.“
извор: атхосеод.гр
