Пише: Спасоје Томић
Кад год је српском народу било најтеже, постојала је једна кућа која га је сабирала, бодрила и чувала – Српска православна црква. У њој нема места за партијашење, за личне амбиције и сујете. Тамо гдје је олтар Христов, тамо је и дисциплина, поредак и јасна хијерархија. На челу тог поретка налази се Патријарх, као симбол саборности, јединства и духовног вођства.
Зато је сваки напад на Патријарха Порфирија, ма одакле долазио, у суштини – напад на Цркву. А свештеник који себи да за право да буде „већи“ од Патријарха, који јавно или тајно руши ауторитет врха Цркве, као што ти ради Перишић, уствари није више пастир, него побуњеник. То није човјек који служи Христу и народу, већ човек који служи својим страстима.
Народ може све да трпи и све да опрости, али једно не може: да му свештеник буде саблазан. Ако се поп претвори у политичког коментатора, у хушкача или у трачару, он више није пастир. Ако је окренут против Патријарха, он више није дио Цркве, већ камен спотицања за вјернике.
Рашчињење таквих није освета – то је нужност. Као што се у држави не може трпјети војник који одбија команду, тако се ни у Цркви не може трпјети свештеник који руши поредак. Као што домаћин одстрањује болесно дрво да би спасавао воћњак, тако и Црква мора да уклони оне који трују заједницу.
Патријарх Порфирије је изабран саборно, вољом Духа Светога, молитвом и одлуком највишег тијела Цркве. Ко иде против њега, иде против саме саборности. А без саборности нема Цркве, нема јединства, нема заједнице.
Зато је свако рашчињење у ствари чин одбране Цркве, чин очувања јединства српског народа, чин заштите вјерника од смутње. И боље је да неколико њих оде, него да стотине и хиљаде буду саблажњене.
У овим временима, кад се са свих страна удара на српски идентитет, на нашу вјеру , највећи гријех је кад изнутра крене разарање. Зато је обавеза сваког вјерника да стане уз Патријарха и да каже: ко је против њега, тај је против Цркве и против народа. А такав сам себе искључује, а Црква само формално ставља печат на оно што је он већ учинио.
Нека се зна – рашчињење није казна, него лијек.
