Водећи теоретичари тог доба, на челу са Фројдом, себе су изгледа изузели из те дефиниције, чим су могли да је тако цинично формулишу из својих кабинетских висина. Но, колико год из неког угла и у одређеним периодима историје та дефиниција могла изгледати тачна, она једва да је и делимично таква. Она није никакав научни закључак, него пуко (пред)убеђење, па чак и вера мизантропски настројених „стручњака“, који су, сасвим могућно, своје личне нерешене фрустрације и комплексе пројектовали на читав људски род. Јер, да је човек такав каквим га они замишљају, представљају и третирају, он никада не би ни изашао из свог дивљачког стадијума.
У том случају се поставља индискретно питање одакле тој усправљеној животињи тако комплексне и разноврсне културне и цивилизацијске норме? Ако су их изградили и усавршили са гране сишавши мајмуни, онда је човек сушта супротност дефиницији поменутих свезнадара. А уколико су те вредности дошле „споља“, ко је тај дародавац (не дај Боже да је то Бог)?
Из ове противречности у коју су се сами уплели, предводници „науке и струке“ упали су у наредну, то јест у шизофрени однос управо наспрам културних и цивилизацијских норми, третирајући их, са једне стране као врхунска достигнућа која уздижу човека из анималног стања, а са друге, истовремено, као неправедно наметнуте окове који спутавају људске слободе и коче њихов развој. Само у апсурдном свету којим управљају такви „мудраци“ је деструктивни покрет „Cancel culture“ могао постати највише културно достигнуће.
О тиранима не треба много ни причати – кажу да је једна од Стаљинових омиљених изрека била цитат из „Браће Карамазових“, када Димитриј у разговору са Аљошом изговара: „Човек је широк, преширок. Треба га сузити.“ Али, ни „демократске“ власти нису ништа боље, напротив (уосталом, Гебелс је рекао како је за нацистичку пропаганду користио искуства из САД): за наше добро, уз помоћ „науке и струке“, они настоје да нас сачувају од нас самих, да нас обуздају и воде у светлу будућност. Разуме се, људи су се таквом вођству увек опирали, чак и када оно није отворено показивало своју ароганцију и презир. Због тог отпора, методи манипулације и системи контроле над тим непредвидљивим „људским елементом“ су били константно усавршавани, да би у наше време били глобално унапређени до неслућених размера. Ко зна, можда је у естаблишменту донедавно било појединаца који су искрено веровали како је што потпунија контрола уистину нешто добро за човечанство? Данас тешко да је то случај.
У оптици савремене (још увек неформалне) светске владе – нико није здрав. А онај који тврди да јесте, по њима је још и луд. Јер, шта је здраво? Оно што је стерилно.
Истина, ништа слично не постоји нигде у органском свету, већ евентуално у неорганској хемији. Но, из извесних необјашњивих разлога, пред човека се поставља задатак да буде исто тако чист и „непомешан“ као да је од злата или од неког племенитог гаса, ако хоће да буде проглашен здравим. Пошто дивљак такве стандарде сам никада не може да испуни, он је по дефиницији болестан од колевке па до гроба, па су му неопходне константна медицинска заштита и нега. А пошто је „боље спречити, него лечити“, ништа се не може мерити са превентивним мерама, оличеним у вакцинама. Што више вакцина за што више обољења у што ранијем узрасту – то боље. Оне су, додуше, тек у повоју и покривају само мали део „опаких болести“, али има се на коме експериментисати – замораца („добромораца“) је више од седам милијарди, сасвим довољно. Што би рекао наказни краљ Фарквад из „Шрека“ (цитирајући, заправо, Наполеона Бонапарту): „Многи од вас неће преживети, али то је жртва коју сам ја спреман да поднесем!“ Вероватно да у естаблишменту већ постоји неки манијак који сматра да би било добро крионизирати одабране бебе одмах по рођењу, да тако залеђене чекају своје одмрзавање на онај светли дан када ће за сваку могућу болест бити пронађен одговарајући превентивни лек.
Spiritual guerilla - Духовна хајдучија
