Од Аристотела, преко Птоломеја, скоро два миленијума је владало уверење да је Земља у средишту свемира.
Генијални астрономи и математичари изводили су праве акробације како би систематизовали феномене које су посматрали, те да би из њих извели какве-такве законе и принципе. Њихови поступци и методи били су беспрекорни, али закључци скроз погрешни, јер су робовали ПОСТУЛАТУ: „Земља је фиксна и налази се у центру универзума“. Постулати, који би се језиком простог народа могли звати и ПРЕДРАСУДАМА, представљају главно искушење за науку, али и највећу претњу за човечанство, услед све веће примене научних открића у пракси и животу. Крајње је наивно, па чак и изузетно опасно, веровати да их у савременој науци нема.
Научни поступак је начелно једноставан:
1) Чињенице;
2) Истраживање;
3) Закључак.
На почетку су, дакле, факта или феномени који се запажају, а онда се испитују методом одговарајуће науке, која на крају доноси неки закључак, а можда чак обзнањује универзални закон. Оно што, међутим, научници најчешће губе из вида јесу постулати (који могу бити и подсвесни, као део „духа времена“ или колективног несвесног). Тај превид може по вредност истраживања имати несагледиве негативне последице, упркос беспрекорној методологији и најнапреднијим технолошким средствима који се примењују и упркос (претпостављеној) најбољој намери истраживача. Два таква случаја су данас изузетно актуелна, јер услед наопаких постулата озбиљно угрожавају сам опстанак људског рода на Земљи: климатологија и вакцинологија.
Постулати савремене климатологије су следећи:
1) Број људи на Земљи је превелики
2) Делатно човечанство троши много енергије и производи све више угљен-диоксида
3) Угљен-диоксид ствара ефекат стаклене баште
4) Повећање количине угљен-диоксида у атмосфери доводи до глобалног загревања
Непристрасна епистемолошка анализа одмах уочава потпуну поизвољност постулата 1 и 4 (број 2 је тачан, а о 3 се мора дискутовати). Да ли je светска популација превелика или није – то може да буде предмет научних студија, а никако постулат. А што се тиче „превише“ угљен-диоксида (шта ли би на ту квалификацију рекле биљке, узгред?), ничиме није доказано да он изазива глобално отопљење, а постоје озбиљне индиције да је процес обрнут: да је повећање његове количине изазвано загревањем, чије порекло (соларно?) тек треба утврдити. На страну што је угљен-диоксида у атмосфери данас мање него у неким древним историјским епохама (о праисторији да се и не говори), те да је његов минимум у читавој геолошкој историји копненог живота на Земљи био у 17. и 18. веку! Дакле, по овом питању нема разлога ни за забринутост, али гле! савремена наука изазива панику и хистерију на ову тему.
Постулати савремене вакцинологије су, пак, ови:
1) Ћелија је асептична
2) Микроби долазе у њу споља
3) Микроби проузрокују болести
4) Ако се микроби елиминишу, тело се имунизује а болст исцељује
5) Вакцине су највеће достигнуће медицине
6) Вакцине су ефикасне, корисне и безопасне
7) Однос добробити у односу на ризик је апсолутно на страни вакцина
Узети овако заједно, ови постулати (предрасуде) сачињавају праву „научењачку“ догму, у коју се мора слепо веровати (или следи судбина Ђордана Бруна!). Када већ то већина условљених „стручњака“ неће, сами људи би требало да, у границама својих могућности, немилосрдно преиспитају сваки од ових постулата. Овде нема места да се већина њих демонтира, али уместо тога треба истаћи још један.
Наиме, главни постулат савремене кризе је овај: „Зна се шта је то вакцина!“ Јел’? Није ваљда? Па није то неки минерал или дрво гинко, који су данас исти какви су били у доба Јуре! Људски изуми и појмови се мењају, те, било да се усавршавају било да деградирају, постоји граница промене после које једна реч више не одговара ономе на шта се, можда колико до јуче, легитимно односила. Стога, пре него што се приступи критичком испитивању неке ствари (а камоли њеном безрезервном прихватању), треба се запитати да ли је она уопште то за шта се представља да јесте.
Spiritual guerilla – Духовна хајдучија
