Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф.
Па каже:
Радикалне идеологије духовна су „Мека“ за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене.
Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу видјети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Како и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе.
Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике.
То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара…
Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их.
Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак.
Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима.
Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би судјеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима…
Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту дјецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило.
Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу „колико-толико“ или „а колико су тек они!“ Туђе зло не оправдава твоје (зло)!
Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће).
Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене „све свете сакраменте, уредно и на вријеме“.
Еванђеоска порука Исуса Криста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Крист, као Жидов, тамо био смакнут.
Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно.
Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког.
Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Крист ослободио!
Извор: slobodnadalmacija.hr
