Многи не знају да је један број Срба био веома одан усташама и власти Независне државе Хрватске. Напримјер, веома уважени члан предсједништва Хрватског државног сабора Независне државе Хрватске био је др Саво Бесаровић, иначе блиски пријатељ Др Анте Павелића. Др Светислав Шумановић и Урош Додер били су чланови Хрватског државног сабора. Послије рата, Бесаровић је ухапшен, осуђен и смакнут. Шумановић је успио емигрирати.
Од укупно 93 генерала, у Павелићевој усташкој служби било је чак 13 официра гркоисточне вјере, како је НДХ називала Србе. Готово сви су били на важним положајима, неки су добили највиша државна одликовања за заслуге, а већина је након рата прошла боље од највиших хрватских функционера.
Генерали Јован Искрић, Михајло Лукић, Мирослав Опачић, Милан Десовић, Милан Узелац, Ђуро Драгичевић, Лавослав Милић, Звонимир Стимаковић, Милош Ожеговић, Јован Прибић, Душан Палчић, Ђуро Драгичевић такођер су заузимали високе позиције у оружаним снагама НДХ и ниједан од њих никад није одбио лојалност Павелићу. Од 13 споменутих, њих 3 понијели су титулу „витез“.
Генерал Ђуро витез Грујић, начелник Генералштаба Хрватских оружаних снага и особа од највећег Павелићевог поверења, па га је чак пратио у посјету Хитлеру у септембру 1944. године. Пред партизанима је побјегао у Аустрију, али су га Британци изручили партизанским властима. Војни суд у Београду осудио га је на смрт. Стријељан је у 24. 09. 1945. године, једини од свих Срба Павелићевих генерала.
Јован Искрић је послије Првог свјетског рата био је официр у Краљевини Југославији, а од 1941. у НДХ. Чин генерала добио је 1944, а умро је у Загребу 1961, као пензионер.
Лавослав Милић, Србин из Карловца чин генерала имао је већ у југословенској војсци. У НДХ је одмах постао члан Главног штаба домобрана задужен за логистику. Енглези су га заробили 1945. у Аустрији и вратили партизанима. Осуђен је на 20 година робије, али је издржао само пет. Умро је у Загребу.
Михајло Лукић између осталог, командовао је домобранима у биткама на Неретви и Сутјесци, у садејству са усташама. Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ добио је титулу витеза и, између осталог, одликован је „Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама”. То одликовање добили су само Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан и он. Након рата осуђен је на десет година затвора, од чега је одлежао пет година. Умро је у Загребу, као пензионер.
Душан Палчић, Србин рођен у Загребу. Овај аустроугарски па југословенски официр у НДХ је био начелник Државне радне службе, устројене по узору на нацистичку.
Домобрански генерал Милан Десовић од јесени 1941. до љета 1942. командовао је дијелом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио њемачки Гвоздени крст. Послије тога био је командант у Петрињи, а потом војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали југословенским властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Њемачку и умро у Минхену 1968.
Звонимир Стримаковић Србин рођен у Загребу. Официр од каријере, у НДХ је командовао јединицама које су се бориле против партизана и, између осталог, био командант цјелокупне коњице. Послије рата одробијао је свих 20 година казне у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у Загребу у 83. години.
Милан Узелац, први командант аустроугарског ратног ваздухопловства. Послие Првог свјетског рата настанио се у Петрињи, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повјери реорганизацију ваздухопловства. Одмах по формирању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, прихватио је понуду усташког режима да у чину почасног генерала помогне формирању и организовању ваздухопловства НДХ. Отишао је из активне службе у новембру исте године, али је остао уз Павелића до краја. Партизани су га ухапсили 1945, али је у затвору провео само двије године. Наставио је да прима пензију од нових власти до смрти, 1954. године у Петрињи.
Ђуро Драгичевић из Калесије. Након аустроугарске, војну службу наставио је у Краљевини СХС, а 6. априла 1941. године био је пуковник, помоћник команданта противваздушне одбране југословенске војске. Одмах је прихватио Павелићев позив и у НДХ од 1941. године био је командант артиљерије, а пред крај рата прешао је у Берлин, да буде веза са њемачком војском. Руси су га заробили, па је двије године провео у логорима у Њемачкој и још седам у СССР. Од 1954. живио је у Аустрији и ту је умро и сахрањен.
Федор Драгојлов послије Првог светског рата, у којем је имао чин генералштабног потпуковника, није прешао у југословенску војску. Вратио се у родно Панчево и до 1941. био директор пиваре, а онда се преселио у Загреб, тада главни град НДХ, и постао начелник једног одсјека у Генералштабу. Сљедеће године постао је генерал, а 1943. већ је био начелник Генералштаба војске НДХ. Руководио је појединим операцијама у Босни у којима су почињени злочини над Србима. По завршетку рата Британци су 1945. одбили да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду против социјалистичке Југославије.
Мирослав Опачић са Кордуна, био је аустроугарски и југословенски официр. Други свјетски рат дочекао је као генерал и одмах се ставио у службу НДХ. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. О његовој послијератној судбини ништа се не зна, осим да је прешао у католичанство.
Јован Прибић имао је чин генерала у југословенској војсци, а у службу у НДХ ступио је 1941. Одведен је у њемачко у заробљеништво 1943. године, а послије рата није наставио службу. Остали подаци нису познати.
Тринаесто име на списку Срба генерала у НДХ је Милош Ожеговић. Подаци о њему су оскудни. Био је пјешадијски бригадни генерал. Пензионисан 1942. године а умро 1944. године.
Извор: хисторија.инфо
