Србија је под Немањићима постала једна од најбогатијих држава Европе. Захваљујући својим рудницима и технологијом извлачења и прераде руда, штедњи и паметном предузетништву и домаћинском пословању, држава је зарађивала огроман новац, нешто попут данашњег Катара или Кувајта.
Средњовековна Србија је била држава устројена на ромејском моделу и Православном Божанском поретку, са својом аутокефалном Црквом, са моћном и јаком војском, у којој су рудари били Саси тј. Немци гастарбајтери на раду у Србији, трговци су били Срби из приморја и Дубровчани, Венецијанци, Ђеновљани, господа витезови и племство су били Срби, сељаци су били Себри (међу којима је било људи не само српског порекла већ и оних који су долазили са разних страна), а витезови специјалци, лична гарда односно најамници су били Немци и Швеђани тј. Тевтонци, прослављени победници витешких турнира и двобоја широм Европе са страшном репутацијом и стасом билдера од најмање два метра личне висине.
Србија је под Немањићима је представљала страх и трепет најмоћнијој европској држави Ромејском царству, држала је читаву данашњу Албанију у свом саставу, Босна јој је служила као део територије који је обезбеђивао сигурност у залеђу, у потпуности је контролисала Бугарску, продрла све до Атике и Коринтског залива усисавши у себе сву ту територију, а од самог Цариграда, Црног, Јонског и Егејског мора па све до Угарске на северу о свему се питала и о свему је одлучивала искључиво Србија.
Нико на у Цариграду није могао да постане јак политички играч, а да претходно није имао подршку Србије, некада велико бугарско царство је било српски протекторат. Таква Србија је градила најбољу инфраструктуру за то време, школе, болнице, народне кухиње и најлепше Цркве и манастире које су обликовали и осликавали најбољи и најталентованији мајстори и сликари на свету, користећи најскупље материјале и најскупљу и најмодернију опрему на свету.
Народ је у својој побожности живео у поретку заснованом на поштовању црквених закона и у подршци и сарадњи са племством које је потицало из његових редова и са којим је делило сву срећу и несрећу. Монаштво је цветало, породице су се умножавале. Зато и не треба да чуди зашто је тај народ са толико упорности, фанатизма и жртве бранио ту државу и њен поредак и касније сећање на то своје златно доба почев од Маричке и Косовске битке па све до самопроглашеног цара Јована Ненада, Банатског, Карађорђевог и Милошевог устанка.
