Србија у светским изазовима – Колико до нас стоји имајмо мир са свимa

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
ukrajina22

 

У Европи и свету се почело опасно звецкати оружјем. У Украјини је свака опција на столу. Руска војска је већ у Доњецку и Луганску а две нове државе су признате од Руске Федерације. Било каква провокација од стране Украјине сада већ може изазвати далеко веће сукобе и дубљу светску кризу. Али нису само у Украјини сукоби на ивици великог крвопролића. Цео свет је постао буре барута. У Сирији се између Русије и Запада, на један прикривенији начин ратује већ целу деценију. Израел као највећа војна сила у тој регији само што није напао Иран и тако отворено запретио запалити ватру на целом Блиском Истоку. Турска се изнутра економски и политички дебело љуља, као неки пијани џин на стакленим ногама. Кина и Тајван су у веома напетим односима већ деценијама. На Балкану су и даље многа питања нерешена и потпуно отворена. Не ради се ту само о Западом подгреваној нестаблности у БиХ, већ су ту и Косово са Метохијом, као делови Србије под контролом НАТО пакта. Северна Македонија и Црна Гора су такође веома нестабилне и крајње непредвидиве државе, које са собом носе велике унутрашње конфронтације. Кипар је већ пола века подељен и чека разрешење које се може назрети тек по разрешењу читаве светске лудорије која је очевидно почела. Кавказ одавно ври и ако се неко од НАТО савезника са Кавказа усуди на провокације против Путина, руски тенкови се већ сутра могу појавити чак и у самом Тбилисију. Оно што највише забрињава је очигледнаа решеност дубоке светске државе са главом у Лондону а касицом прасицом на Вол Стриту, да се обрачуна са Русијом. Русија ту свакако неће остати само неми посматрач што реално може произвести опасне светске сукобе са несагледивим последицама и незамисливим жртвама. Они вероватно неће почети око Украјине али ће Украјином добити велико убрзање ка неком будућем могућем остварењу у некој другој кризи која се буде отворила.
Где је ту Србија која је таман почела да крупним корацима економски и војно јача? Којим путем она треба ићи? Како реаговати на евентуалне провокације против српског народа у БиХ, Црној Гори или у српској покрајини Космету? Да ли ми Срби уопште можемо да одржимо мир са свим суседима ако сами суседи можда већ спремају и желе рат против нас јер, истину за вољу, нису Срби ни 1914. ни 1941. ни 1991. ни 1999. желели и отпочињали ратове, него су Срби били најсуровије и немилосрдно нападнути? Нажалост, демографски посматрано, није Србија 2022. иста као Србија 1914. Данас је становништво Србије у просеку старо и то није процес који је почео сад већ траје преко пола века. Код малобројне српске омладине данас нема ни приближно оноликог патриотског ентузијазма који је красио српски народ почетком 20. века, мада у нама Србима увек у неком кутку душе седи по који успавани Обилић или свети Цар Лазар. Србија дакле није у најбољој демографској ситуацији и стога је и због тога данас посебно позвана да води веома опрезну, мудру, одговорну и мирољубиву политику. Невесели подаци о нашој демографији не дају нам за право да будемо иоле самоуверени нити жељни било каквог рата или сукоба. Са друге стране посматрано, у неким ситуацијама, ни сама Србија не може и не сме седети потпуно скрштених руку, мада се никако не смемо празно јуначити, јер ми нисмо ни Русија а хвала Богу нисмо ни део НАТО пакта, па да можемо да се безумно кочоперимо и претимо празним перјем. Могућност ограниченог и изнуђеног деловања Восјке Србије у кризним ситуацијама потенцијално увек постоји и то је оно што председник Вучић мудро и на време јасно назива „јачање моћи одвраћања“. Није тек тако Србија у последњих 10 година полако и осетно повећала своју војну силу, што представља једно од највећих достигнућа великог економског опоравка у последњих 10 година. У време тзв. досманлија, војска нам је била сведена на парадне гарде и утркивање који ће род војске у краћем времену што брже претопити своје оружје у Железари Смедерево. Но ако је мера истинске мудрости реална процена сопствене снаге и моћи, онда је војна и политичка неутралност Србије (колико до нас стоји) у евентуалном глобалном сукобу Русије и Запада, једина права и паметна мера. Зато се Србија налази на најбољем могућем правцу деловања у овако кризним ситуацијама. Не смемо никако заборавити да смо као држава са свих страна окружени земљама НАТО пакта које заједно имају далеко већу војну моћ од саме Србије. Зато је и сам Господ Исус Христос говорио на време и подучавао следећим речима: „Који цар, кад пође у рат са другим царем, не седне најпре и не посаветује се да ли је моћан срести са десет хиљада онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли није, он пошаље изасланство док је онај још далеко и моли за мир“. (Лк. 14. 31,32). Политика Србије се и креће у тим мудрим оквирима тежње за миром са свима и нико нормалан, ни у Србији ни у свету, не може је замерити на њеној војној неутралности и мирољубивости. И на другом месту у Светоме Писму стоји написано: колико до вас стоји имајте мир са свима људима (Рим. 12, 18). Управо тако је по поводу украјинске кризе говорио председник Србије Александар Вучић, који је изнео једину реалну политику Србије у оваквим кризним светским ситуацијама: „Наша опредељеност за мир мора бити чврста и снажна, а наша снага одвраћања потенцијалног агресора мора да буде још снажнија и јача“. Зато што су засноване на мудрости Светога Писма и реалном сагледавању ситуације у којој се налазимо, речи преседника Србије су тако дубоко промишљене, избалансиране и поткрепљене дубљом мудрошћу. Србија се правилно и на време определила за мир и стриктно држање међународног права што ће бити најважнија карактеристика победника у евентуалним светским сукобима. Паралелно са тим Србија се снажно држи норми међународног права и свакодневно и убрзано јача свој одбрамбени војни потенцијал и врши одвраћање евентуалне агресије на њу. То доследно чување међународног права са истим критеријумима за све, и за мале и за велике, један је од кључева мудрости за времена која нам долазе. Зато Србија нема простора да се и најмање игра са неким хазардерским жељама појединих неодговорних екстремистичких усијаних глава, или пак страних плаћеника, па да провоцира Запад са признањем Донбаса, Луганска или Крима. Наша политика мора остати принципијелна као и до сада, не само због Косова и Метохије, већ због сигурности и опстанка српског народа у целини. Није случајно велики свети старац Пајсије Светогорац по стотину пута понављао да ће у светском рату биће победник само онај ко остане мирољубив, молитвен и неутралан. Само онај ко се чврсто буде држао Бога и поштовања међународног права. Ко не буде хитао у сукобе већ буде гледао да их на сваки нормалан начин избегне.
На крају бих на све речено додао и следеће. Ако желимо да не настрадамо у овим грдним временима, морамо бити далеко јединственији и много молитвенији него икада до сада. Наш труд, наше смирење, наша верност отаџбини, наша мудрост, наша нератоборност, наша мирољубивост, наша жеља да сачувамо мир онолико колико до нас стоји, али и наша молитва Богу и уздање у Његову помоћ, обезбедиће српском народу сигурну будућност и у најтежим светским околностима. Наравно, и наша одлучност да ако затреба војно бранимо своју слободу и своју независност. И не заваравајмо се. Нико са стране, ни НАТО ни Русија, неће нама Србима обезбедити сигурност, мир и бољу будућност ако ми сами не будемо мудро и јединствено радили на томе. Наша политика треба гласити – нетрална, мудра, опрезна и мирољубива Србија, испред свих страних и туђих интереса. Било ко да покуша да нас на било какав начин увуче у сукобе великих сила није наш пријатељ. Било да се ради о некоме лажном душебрижнику унутар Србије или некоме провокатору из иностранства, јер свако ко уђе у глобални рат настрадаће као никада у историји. Не могу, нити требају, интереси било Русије било НАТО пакта, Србији бити испред својих националних интереса и очувања мира и војне неутралности. Ако и дође до већих светских сукоба исте нека решавају велике силе тј. они који су га и започели. Колико год да је у нашој моћи, не требамо се ми мали народ мешати у самоубилачке сукобе великих сила. Зато смо сами на првом месту дужни да заврнемо рукаве, саберемо се и духовно ујединимо, али и да кренемо на молитву јер како певаше Владика Раде „над свом овом грдном мјешавином ипак Умна Сила торжествује“. Нада у добар исход храни се само смирењем, мирољубивошћу, кротошћу, добрим делима, радом својим рукама и окретањем ка Богу. Управо онако како је мудри српски песник и владика цетињски Петар Други певао на једном другом месту: Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке!
Ненад Кнежевић

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас