У цивилизацији старих Астека постојао је онај заиста језиви обичај да се о њиховим великим паганским празницима, богу сунца жртвују на хиљаде људи. То су чинили исијецајући њихова још жива и куцајућа срца и нудећи их крвожедном „богу“, док је свуда уоколо, по свештеницима и присутним људима, прскала крв као из фонтане. Астечки градови су тих дана пливали у крви жртава и стравично заударали на смрт.
Међутим, церемонијална жртвовања су била спектакл њиховог времена, и да би им присуствовало – долазило је и старо и младо.
Дивљаци?
– Несумњиво.
На крају су и сами доживјели ужасну судбину – збрисала их је пошаст коју нису ни познавали ни очекивали – епидемија великих богиња коју су донијели шпански конквистадори, и која је међу домородачким становништвом Америке имала смртност вишу од 90%.
Цивилизација жеђи за крвљу скончала је пливајући у крви – у сопственој, и у смраду распадања безбројних жртава страшне болести..
Сад нешто наоко другачије..
Јесте ли некада посматрали крволочне борбе паса?
– Ја нисам.
Имам неколико својих разлога.
Прво, одвратна ми је та вјештачка атмосфера у којој двије племените животиње које у природи и у нормалним околностима никада не би кидисале једна на другу, бивају принуђене – РАДИ ЗАБАВЕ ПОСМАТРАЧА – да се кољу до смрти.
Друго, ЖАО ми је и једне и друге несрећне животиње.
Треће, грозим се људи који могу да уживају у касапљењу двају живих бића, према којима „по дифолту“ требало да осјећамо барем наклоност, као према најбољем човјековом четвороножном пријатељу (свако ко је икада имао пса зна шта ријечи „пријатељ“ и „приврженост“ значе у свијету паса и њихових „господара“).
Ово треће ми је наужасније.
Какав је то болесни порив и уживање у слици кидања живог меса са живог бића, уживо?!
Како је могуће да једно такво „уживање“ у човјеку може да ИСКЉУЧИ ЕМПАТИЈУ?!
Римљани су имали гладијаторе – то је исто то, само још много степеница „изнад“ (или „испод“ – зависи како на то гледамо).
Хрвати – њих и њихове оригиналне начине за уживање у проливању туђе крви да и не помињемо..
Нисмо то ми! – рећи ћемо.
Ми волимо куце!
Никада не бисмо дозволили борбе паса!
И заиста – тај ужас је законом забрањен и кажњив.
Гладијатори су ствар далеке прошлости..
Нисмо ни као Астеци – па који би лудак чупао срце наживо другом човјеку и купао се у његовој крви?!
Чак су и Хрвати своје пориве повукли дубоко у помрчину латентности (што ће рећи – лако би то поново извукли из мрака на чистину ако би се околности поклопиле, али то је друга прича)..
МИ НИСМО ТАКВИ.
А је ли?
А гле, читаво наше друштво присуствује већ више дана бруталном касапљењу једне несрећне породице, наслађујући се новим скандалозним детаљима о односу између једног спортисте и неке трансродне проститутке.
Без трунке емпатије према тој породици као цјелини, која управо сада доживљава трагедију од које се вјероватно никада више неће опоравити, наше друштво пумпа свој доживљај сопствене чистоте згражавајући се над сваким новим детаљем из напумпане афере.
Као – згражава се, глуми да одвраћа поглед, а уствари не скреће поглед са ове теме, ишчекујући сваки нови текст, фотографију, можда снимак, сваки детаљ..
Исто као крвожедна публика која сладострасно узвикује на сваку рану коју гладијатор зада свом противнику, као гомила лудака која се радује сваком агресивном уједу пса против пса..
Као гомила полудјелих Хрвата у Јасеновцу која се маже крвљу Срба које су управо преклали..
Немојте мислити да претјерујем са овим поређењима.
Пред нашим очима се збива нешто што би по правилима сваке етике на свијету морало да се рјешава иза дебелих зидова породичних домова, зидова „који гледају вани а леђима чувају оно што је унутра“ (како то каже једна стара мудрост), и који треба да сачувају барем минимум достојанства несрећне породице која се распада.
Како распад једне породице дјелује рецимо пред очима дјеце која су у тој породици расла?
Кажу они који су то преживјели – за дјецу је то као чупање срца, наживо.
Дјеца посматрају драму својих родитеља као борбу два гладијатора, али тако као да сваки њихов међусобни ударац погађа ЊИХ, још јаче него саме гладијаторе.
Као борбу паса, али уз неограничену емпатију за сваког од паса, гдје сваки угриз кида душу дјетета.
И уз све то – остала публика – РУЉА, урличе – удри, јаче, зариј зубе дубље, да видимо још крви!
Руља у томе ужива – али само зато што то посматра из сигурности своја четири зида који штите њену приватност и лажну слику о моралној чистоти.
Ужива у крви, али под условом да се не пролива њена већ нечија туђа, не мислећи ни на тренутак да је и тај „туђи“ ипак НЕКО.
Јесмо ли барем мало свјесни тога?
Не заваравајмо се.
„Буљадиноманија“ није никаква изненадна провала смисла за хумор ни жеђи за праведном осудом једног мушкарца нелојалног својој жени.
То је пројава демонске жеђи за крвљу коју као друштво волимо да гледамо, али са безбједне дистанце, када нисмо ми они који крваре. Болесна жеђ за спектаклом изграђеним од крви, и од ишчупаних срца.
Без мрвице емпатије.
Без упитаности – како је тој жени?
Како је њиховој дјеци?
Како је на крају крајева – и самом виновнику, суоченом са ужасом да гледа ко зна какве погледе своје дјеце и родитеља упућене њему?
Чини ми се да у читавом овом крвавом спектаклу, нису срца те породице та која су ишчупана.
Ми као друштво, они који не показујемо ниједан атом емпатије док се опијамо призором крви – МИ смо ти ишчупаних срца, и жртвованих паганском демону, а да тога нисмо ни свјесни.
Наслађујући се трагедијом једне породице, МИ заправо сами себи чупамо срца и бацамо их на погани и смрдљиви жртвеник.
А можемо ли можда другачије?
Хајде да пробамо.
Ти који ово читаш, изговори одмах сада, наглас или у себи једну кратку молитву, Христу, Богородици или светитељу коме се иначе молиш, за добробит и спас породице Савић.
Против мејнстрима, против матице, издржавајући као свјетионик на стијени све таласе зла који би да ти поремете равнотежу и да те сруше.
Наравно, рефлектори у овој лудачкој „арени“ то неће освијетлити.
Камере ни папараци неће забиљежити.
Али молитва ће полетјети као птица и ускоро ће нам отићи иза хоризонта и њен додир ће можда некако стићи и до оних којима је намијењена.
А наша срца ће остати неишчупана.
фб профил: Ромен Лоуис
