Израелска војна команда се суочава са неколико великих проблема због чега се чини да у овом тренутку Израел није у могућности да самостално изведе успешне ваздушне нападе већег обима на циљеве у Ирану.

1. МОГУЋИ СЦЕНАРИЈИ ЗА ИЗВОЂЕЊЕ НАПАДА

Да би читаоци имали ширу слику сценарија о којима овом приликом говоримо, неопходно је истаћи две ствари. Прва је да се ради о плановима за самостално извођење ваздушних напада на циљеве у Ирану, дакле без помоћи оружаних снага САД. Саучествовање оружаних снага САД у нападу на Иран ствара нову и другачију ситуацију. Друга ствар коју је потребно истаћи јесте да овде говоримо о плановима израелске војне команде за ваздушне нападе већег обима, односно ваздушне нападе који би за резултат имали успешно остваривање израелских стратешких војних интереса: сламање иранског система ПВО, смањивање иранских способности да производе и лансирају ракете и беспилотне летелице на циљеве у Израелу и уништење, односно знатније оштећење иранских нуклеарних постројења.

Израелска војна команда је годинама развијала планове за самостално извођење ваздушних напада на циљеве у Ирану. Према информацијама које су процуреле до јавности разматране су три руте којима би израелски авиони могли доћи до циљева у Ирану.

Прва рута води на север преко Средоземног мора и турског ваздушног простора. Израелски авиони би се према овом сценарију кретали унутар турског ваздушног простора, веома близу линије која раздваја турски и сиријски, а потом турски и ирачки ваздушни простор, тако да би влада у Анкари могла да тврди да авиони нису били у турском ваздушном простору и на основу тога избегне одговорност за то што ништа није предузела. Израелско-турски односи су дуже време у паду, посебно од када је Ердоган постао председник турске државе. Односи две земље су нагло погоршани након напада израелске армије на Газу 2023. године и тешких ратних злочина који су тамо почињени. Након израелског ваздушног напада на ирански конзулат у Дамаску, 1. априла 2024. године, када је постало очигледно да ће сукоб Израела и Ирана ескалирати, Турска је објавила да је њен ваздушни простор затворен за летелице и ракете обе стране и да неће оклевати да им се супротстави. Тако је ова прва рута, којом би израелски авиони могли доћи до циљева у Ирану, отпала.

Друга рута води преко Јордана и централног Ирака. Јордан је низ година веома кооперативан у погледу војне сарадње са САД и  другим западним државама, односи са Израелом су из године у годину све бољи, а односи са Ираном на ниском нивоу. Ирак више нема снажну против-ваздушну одбрану као у време пре Заливског рата, а уколико би донео одлуку да се супротстави израелским авионима, суочио би се са израелским одговором који би нанео значајне губитке ирачкој ПВО и држао је под контролом до окончања главне војне операције. Друга рута је од стране више релевантних извора означавана као највероватнија, између осталог, и зато што је пут који би израелски авиони морали да пређу до циљева у Ирану краћи, него у случају прве и треће руте. Ипак, јордански политички званичници су у више наврата изјављивали да Јордан неће дозволити израелским борбеним авионима да користе јордански ваздушни простор за извођење ваздушних удара на циљеве у Ирану.

Трећа рута за кретање израелских борбених авиона ка Ирану води преко Јордана, Саудијске Арабије и Персијског залива. Израел је дуго играо на карту лоших односа и великог ривалства у исламском свету између Ријада и Техерана. Након успеха кинеске дипломатије, која је утицала на значајно поправљање односа између Саудијске Арабије и Ирана, чини се да тај адут у рукама Израела више не постоји. Могућност да Саудијска Арабија чак и прећутно допусти активности израелског ратног ваздухопловства у њеном ваздушном простору је значајно опала и због ратних злочина над палестинским цивилним становништвом које је израелска војска починила приликом интервенције у Гази.

Осим употребе борбених авиона и беспилотних летелица, израелски план за напад на Иран могао би да укључи  и употребу балистичких ракета које Израел поседује, о чему ће у даљем тексту бити нешто више речено.

2. РАЗЛОЗИ ЗБОГ КОЈИХ ИЗРАЕЛ НИЈЕ У МОГУЋНОСТИ ДА САМОСТАЛНО ИЗВЕДЕ УСПЕШАН ВАЗДУШНИ НАПАД НА ИРАН

2.1. УДАЉЕНОСТ, ПОЛОЖАЈ И ЗАШТИЋЕНОСТ НАЈВАЖНИЈИХ МЕТА У ИРАНУ

Чињеница да се велики број важних циљева у Ирану налази на удаљености већој од 1500 км од израелских авио-база представља један од кључних проблема са којим се суочава израелска војна команда. Израелски авиони морају да долете релативно близу тих циљева, проведу одређено време у ваздуху пре лансирања убојних средстава и потом се врате у своје авио-базе. Звучи као да то не би требало да буде проблем за израелско ратно ваздухопловство, али ћемо у даљем тексту видети да то није баш тако.

Израелски борбени авиони су 1981. године у, за оно време, спектакуларној операцији уништили недовршени ирачки нуклеарни реактор Осирак који се налазио на 17 километара југоисточно од Багдада (операција позната под називима „Опера“, „Бабyлон“ и „Опхра“). У септембру 2007. године израелски авиони су уништили објекат који се налазио у провинцији Деир ез-Зор, на истоку Сирије, око 450км северно од Дамаска, за који су САД и Израел тврдили да представља нуклеарни реактор који Сирија гради уз помоћ стручњака из Северне Кореје (операција позната под називима „Оут оф Боx“ и „Орцхард“).

Ове борбене акције су, међутим, биле једно, а напад на иранска нуклеарна постројења и стратешке војне циљеве нешто сасвим друго. У случају две поменуте акције, мете су се налазиле значајно ближе израелским авио-базама и биле су појединачни објекти који су се већим делом налазили изнад површине земље. Иранска нуклеарна постројења и најважнији војни циљеви се налазе на већем броју локација, испод површине земље или у  утврђењима која су изграђена у дубини планинских масива, на знатно већој удаљености од израелских авио-база и, поред свега тога, заштићени су од стране добро организованог и релативно добро опремљеног система иранске против-ваздушне одбране. Напад на такве циљеве би представљао најкомплекснију операцију са којом се израелско ратно ваздухопловство сусрело у својој историји.

2.2. НЕДОСТАТАК НЕОПХОДНЕ БОРБЕНЕ ТЕХНИКЕ

Израелско ратно ваздухопловство је у погледу обучености људства, као и у погледу опремљености и стања борбене технике којом располаже, можда и најквалитетније ратно ваздухопловство у свету, али је, и поред тога, у погледу неких других фактора значајно лимитирано. У чему се огледа та лимитираност?

2.2.1. Недостатак стратешке бомбардерске авијације

Израел не поседује стратешку бомбардерску авијацију. Стратешка бомбардерска авијација је кључна компонента ваздушних снага за извођење ваздушних удара на удаљене циљеве. Стратешки бомбардери имају велики борбени радијус па без допуне горивом у ваздуху, или у успутним авио-базама, могу извести нападе на удаљене циљеве и вратити се у авио-базе из којих су полетели.

Шта је борбени радијус? Борбени радијус је максимална дужина лета борбеног авиона коју може прећи приликом одласка до циља и повратка у авио-базу без допуне горивом у ваздуху, или у некој успутној авио-бази, узимајући у обзир и трошење горива приликом извођења радњи које су неопходне за успешно дејствовање по задатим циљевима.

Примера ради, најсавременији вишенаменски борбени авион америчке производње Ф-35 има домет од око 2200 км, али му је борбени радијус око 950 км. Сада постаје јасније зашто смо у претходном делу текста толико наглашавали да су најважнији ирански циљеви од израелских авио-база удаљени више од 1500 км. Ф-35 може повећати свој борбени радијус додавањем екстерних резервоара са горивом, али тада губи своје стелт карактеристике и постаје неупоредиво лакша мета за иоле организовану и опремљену против-ваздушну одбрану. Поређења ради, амерички стратешки бомбардер Б-2 Спирит има борбени радијус од око 9600 км.

Осим неупоредиво већег борбеног радијуса, огромна предност стратешке бомбардерске авијације је што ови авиони носе огромну количину убојних средстава, што омогућава или знатно снажније дејство по циљу, или могућност дејствовања по већем броју циљева у поређењу са тактичким бомбардерима или тактичким вишенаменским борбеним авионима. Поред тога, напредни модели стратешких бомбардера имају стелт карактеристике, што значи да имају способност да неопажени од стране противничких радара изведу изненадне нападе по најважнијим циљевима, као што су далекометни радари и ракетни системи ПВО, најважније авио-базе, командни и комуникациони центри, те да, наневши огромну штету ПВО систему противника, омогуће и другим борбеним авионима лакше и безбедније извођење борбених мисија.

Стратешки бомбардери, као што смо видели, представљају стратешку предност за три светске армије које их поседују (САД, Русија и Кина). Израел, очигледно, има потребу за стратешком бомбардерском авијацијом, али је не поседује и око ове чињенице не треба трошити превише речи. Ова чињеница, као и још неке које ће бити поменуте у наставку овог текста, развејавају мит о томе да Израел преко моћног јеврејског лобија контролише САД, односно да су подршка и помоћ САД Израелу у свему безусловни и у пуном капацитету.

2.2.2. Недовољан борбени радијус авиона којима израелско ратно ваздухопловство располаже

Израелско ратно ваздухопловство поседује око 240 борбених авиона. У питању су три модела тактичких вишенаменских борбених авиона америчке производње. То су: Ф-16 (борбени радијус око 550 км), Ф-15 (борбени радијус око 1300 км) и Ф-35 (борбени радијус око 950 км). Значајна предност Ф-35 је стелт карактеристика, али је значајно ограничење релативно мали борбени радијус. Ф-15 је, што се борбеног радијуса тиче, најпотентнији борбени авион којим располаже израелско ратно ваздухопловство. Борбени радијус овог авиона може бити и повећан, уколико носи мање убојних средстава, као и на још неке начине, али се ограничење овог авиона огледа у томе што нема стелт карактеристике, па би јуриш ових авиона ка циљевима у Ирану био брзо детектован од стране иранске ПВО, што би могло да доведе до тога да се борбена мисија претвори у прави дебакл.

Због малог борбеног радијуса, јасно је да би израелске летелице током извођења ваздушних напада на циљеве у Ирану морале да узимају додатно гориво било у ваздуху (Израел тренутно поседује 18 авиона-танкера), било у авио-базама на територији Ирака, Саудијске Арабије, Турске или, евентуално, неке друге државе. За Израел је проблем што ни једна од тих држава не жели да дозволи такво коришћење свог ваздушног простора, односно својих авио-база. Израел је својевремено развијао и план за стационирање својих летелица у четири бивше совјетске авио-базе у Азербејџану, са којим Израел има одличне политичке односе и војну сарадњу, али када су информације о томе процуреле у јавност захваљујући интернет порталу Фореигн Полицy, Азербејџан је све демантовао уз објашњење да тако нешто није спреман да дозволи.

2.2.3. Премали арсенал балистичких и крстарећих ракета

Балистичке и крстареће ракете су једна од највећих стратешких предности у савременим оружаним сукобима. Звучаће готово невероватно, али, када говоримо о војном сукобу Израела и Ирана, за Израел ни овде ствари не стоје добро. За разлику од Ирана који је у последњих двадесетак година значајно развио програм балистичких и крстарећих ракета, укључујући и хиперсоничне моделе, Израел није довољно радио на развоју ове врсте наоружања.

Балистичке и крстареће ракете којима израелска армија располаже су, углавном, тактичке ракете малог домета које Израелу нису од помоћи у рату са удаљеним Ираном, барем не у иницијалној фази таквог сукоба која је најризичнија и најважнија.

Овде се намеће питање шта је са моћним америчким крстарећим ракетама Томахаwк које би биле идеалне за напад од стране израелске армије на велики број циљева у Ирану? Претпостављам да већ наслућујете одговор – израелска армија не поседује америчке крстареће ракете Томахаwк. Израел је желео да купи Томахаwк ракете 2000. године, али је Клинтонова администрација то одбила са образложењем да би њихова продаја Израелу представљала кршење Режима контроле ракетне технологије (МТЦР). Тако, једина крстарећа ракета коју израелска армија поседује, Делилах, има домет од само 250км.

Израелска армија је 1973. године увела у употребу балистичку ракету Јерицхо 1, домета до 500 км, коју су развили израелски војни стручњаци уз огромну помоћ француске компаније Дассаулт. Јерицхо 1 је повучен из употребе почетком деведесетих година. Знатно напреднији модел, Јерицхо 2, уведен је у борбену употребу 1989. године, након што су САД одбиле да испоруче Израелу балистичку ракету Персхинг 2. Домет Јерицхо 2 је око 1500 км па ни она није у потпуности погодна за напад на циљеве у Ирану с обзиром на то да је велики број важних циљева ван домета ове ракете. Према ОСИНТ подацима, Израел располаже са само стотињак ових балистичких ракета, чији је основни задатак да носе нуклеарне бојеве главе које Израел, макар званично, има у свом арсеналу. Израел је наставио да ради на развоју овог модела балистичке ракете па је тако настала ракета чији је незванични назив Јерицхо 3, са дометом од 4800-6500 км, у зависности од величине бојеве главе коју носи. Иако постоје подаци да је Јерицхо 3 у оперативној употреби и да ће до 2026. године заменити постојеће Јерихо 2 ракете, истина је да је тренутни статус ове ракете велика непознаница и да је нејасно да ли је ова ракета спремна за борбену употребу и са колико Јерицхо 3 ракета израелска армија, заиста, располаже.

Да Јерицхо 2 и, евентуално, Јерицхо 3 балистичке ракете нису нешто на шта се израелска армија тренутно може ослонити у случају напада на циљеве у Ирану говоре и информације да је у јутарњим часовима 19. априла ове године, приликом израелског одговора на ранији ирански напад ракетама и дроновима, израелско ратно ваздухопловство, напавши најпре одређене циљеве у Сирији и Ираку, из ваздушног простора Ирака лансирало пројектиле ка мети у Ирану. На основу материјалних трагова који су пронађени у близини Багдада сматра се да су израелски авиони, највероватније, испалили РОЦКС и Блуе Спарроw пројектиле. РОЦКС је нови производ израелске војне индустрије, врста ваздух-земља ракете домета 600-800 км, док је Блуе Спарроw ракета-мета чији је примарни задатак да имитира иранске балистичке ракете у сврху тестирања израелског анти-балистичког система Арроw. Блуе Спарроw има домет од око 2000 км и може да носи конвенционалну бојеву главу, али је, ипак, у питању систем који је развијен у сасвим другачије сврхе. Војни стручњаци блиски Израелу сматрају да су ови пројектили погодили ПВО систем у авио-бази у близини иранског града Исфахана, док они блиски Ирану сматрају да уколико су РОЦКС и Блуе Спарроw пројектили уопште и лансирани, због техничких проблема, или дејства иранских система за електронско ратовање, нису успели да уђу у ваздушни простор Ирана, а да је иранска авио-база највероватније нападнута из непосредне близине, путем малих борбених дронова које су лансирали израелски теренски агенти.

2.2.4. Беспилотне летелице

Није претерано рећи да су беспилотне летелице заштитни знак израелске војне индустрије. Израел је развио више модела врхунских извиђачких и борбених беспилотних летелица, али, слично као и у случају балистичких и крстарећих ракета, ове беспилотне летелице су тактичког карактера и превасходно су намењене извиђању и елиминацији претњи које Израел означава као терористичке. Израелска армија располаже са само два модела беспилотних летелица чији борбени радијус омогућава извођење ваздушних напада на циљеве у Ирану. То су ИАИ Херон и ИАИ Еитан. Ове летелице могу да носе противоклопне пројектиле и мање авио-бомбе, а за израелску армију је проблем и то што располаже са мање од 30 ових летелица. За разлику од иранске армије која располаже са неколико модела камиказа борбених дронова који имају могућност напада на циљеве у Израелу, сви израелски камиказа дронови су тактичког карактера и намењени су за елиминацију терористичких претњи или ваздушну подршку копненим трупама на бојишту.

2.3. МИТ О НЕПОБЕДИВОСТИ ИЗРАЕЛСКЕ АРМИЈЕ

Израел је што стицајем историјских и ратних околности, што пажљиво осмишљеном пропагандом, деценијама стварао мит о сопственој војној моћи. Свеопште уверење о непобедивости израелске армије уграђено је у темељ израелске националне безбедности.

С друге стране, управо је тај мит истовремено био и један од разлога зашто је Израел оклевао да предузме војну операцију ширих размера против Ирана чак и у време када су политичке и војне прилике за Израел биле неупоредиво повољније. Неуспех једне такве операције би озбиљно нарушио мишљење светског јавног мњења о израелској војној моћи. Ово је посебно дошло до изражаја после изненађујућег неуспеха израелске армије у рату са Хезболахом 2006. године у Либану. Неуспех који је израелска армија том приликом доживела довео је до политичке кризе, бројних смена у израелској армији и нарушавања мита о непобедивости израеске армије. Након тог оружаног сукоба Израел је био све мање спреман да се самостално упусти у војну операцију против Ирана јер би још један војни неуспех био превелики ризик по имиџ непобедивости израелских оружаних снага и националну безбедност.

Израел је на све начине покушао да обезбеди подршку САД за извођење такве војне операције, али је, на израелску несрећу, и администрација председника Барака Обаме, који је био у Белој кући од јануара 2009. до јануара 2017. године, одлучно одбијала такве захтеве Тел Авива.

Осетивши да је ризик од ваздушних удара никада мањи, Иран је управо у овом периоду понајвише радио на развоју нуклеарног програма и јачању својих оружаних снага, пре свега кроз јачање система ПВО и убрзани развој програма балистичких ракета и беспилотних летелица. Тако је повољан тренутак за извођење ваздушног напада на Иран за Израел, чини се, заувек прошао.

3. ПОЛИТИЧКИ РАЗЛОЗИ ЗБОГ КОЈИХ ИЗРАЕЛ НИЈЕ У МОГУЋНОСТИ ДА УСПЕШНО ИЗВЕДЕ ВАЗДУШНЕ НАПАДЕ НА ИРАН

Главни разлог недостатка одговарајуће борбене технике коју би Израел могао користити у циљу самосталног извођења ваздушних удара на Иран лежи у политици коју САД воде према Израелу и Блиском истоку. САД су након Другог светског рата, успона комунизма и јачања Варшавског пакта, Израел виделе искључиво као противтежу ширењу совјетског утицаја у арапском свету. Незадовољни због стварања и сталног ширења израелске државе, Египат, Јордан и Сирија су ојачали своје везе и сарадњу са Совјетским Савезом па су САД пружале огромну војну подршку Израелу са идејом да израелска армија постане ударна песница америчке политике на Блиском истоку, како би држала у страху и покорности поменуте арапске државе.

Наменивши такву улогу Израелу, САД су, тако, одредиле и садржај и обим војне помоћи израелској војној индустрији и израелској армији. Стратешки бомбардери и ракете средњег и далеког домета нису биле део те помоћи јер нису неопходно средство за остваривање регионалне доминације. САД, такође, никада нису имале потпуно поверење у самоконтролу Тел Авива па нису желеле да Израел располаже стратешким наоружањем које би могао употребити против неког америчког савезника или неког великог и неугодног противника. Тако су САД не само смањиле ризик од избијања великог и неконтролисаног сукоба, него и учиниле Израел послушнијим јер је остао зависан од америчке војне помоћи, а посебно од америчког стратешког наоружања.

У време када су САД правиле своје планове за улогу Израела на Блиском истоку, о Ирану нико није превише размишљао, нити је Иран, војно и на друге начине, био оно што је данас. Штавише, Израел и Иран нису одувек били непријатељи. Тако је Израел створио најмоћнију регионалну армију која, све су прилике, није способна да самостално изведе војну операцију већих размера против Ирана.

Приче о израелском нуклеарном наоружању се у наведено и уклапају и не уклапају, у зависности од тога у коју причу верујете и која је од њих истинита. Званично, Израел располаже са око 100 нуклеарних бојевих глава. Незваничне приче, које долазе и од озбиљних војних стручњака и аналитичара, иду од тога да је нуклеарно наоружање у Израелу под контролом америчке војске па све до тога да Израел, заправо, не располаже нуклеарним наоружањем јер САД то, погађате, никада нису ни желеле.

4. ЗАКЉУЧАК

• Израелска армија не располаже стратешком бомбардерском авијацијом и арсеналом балистичких и крстарећих ракета средњег и далеког домета који су неопходни за остваривање главних, стратешких циљева ваздушних напада на Иран – сламање иранског система ПВО, смањивање способности Ирана да производи и лансира ракете и беспилотне летелице ка циљевима у Израелу и уништење или оштећење иранских нуклеарних постројења.

• Поред наведеног недостатка неопходне борбене технике, удаљеност и дисперзија потенцијалних циљева, чињеница да је највећи број мета добро утврђен испод површине земље или у дубини планина, као и чињеница да Иран располаже добро организованом и релативно добро опремљеном против-ваздушном одбраном, представљају кључне проблеме са којима се израелска армија суочава, када се узме у обзир борбена техника којом тренутно располаже.

• Једини начин на који би Израел могао самостално да изведе ваздушне нападе већих размера на Иран подразумева допуну горивом у ваздуху у ваздушном простору држава које се налазе на путу ка Ирану (Јордан, Ирак, Саудијска Арабија), или у њиховим авио-базама. За тако нешто тренутно ниједна држава не даје свој пристанак па би израелске ваздушне снаге најпре морале да успоставе контролу на ваздушним простором тих држава, што би ионако комплексну операцију напада на Иран учинило још сложенијом, а иранском систему ПВО дало додатно време да се мобилише и припреми за дејства.

• Иако о израелском ваздушном нападу на циљ у Ирану од 19. априла ове године, који је представљао одмазду за ранији ирански напад беспилотним летелицама и ракетама, има веома мало података, овај догађај пружа одређени увид у начин на који би Израел можда могао да изводи мање и ограничене ваздушне ударе на циљеве у Ирану. Израелски борбени авиони су ушли у ваздушни простор Сирије и Ирака и из ваздушног простора Ирака, наводно, лансирали тактичке балистичке пројектиле ка циљу у Ирану. На овај начин израелски авиони могу да покушају да погоде одређене циљеве у Ирану без допуне горивом у току борбене мисије.

• Чини се да Израел стратешке циљеве ваздушних напада на Иран ефикасно може да оствари само уз помоћ оружаних снага САД, чији би стратешки бомбардери и крстареће ракете могли да успешно нанесу први удар по најважнијим иранским циљевима – далекометним радарима и системима ПВО, најважнијим авио-базама, командним местима и комуникационим центрима иранских оружаних снага, након чега би употреба тактичке авијације којом Израел располаже била знатно олакшана. Америчко учешће у ваздушним ударима на Иран би, свакако, обезбедило и политичку подршку за то да нека од држава региона да пристанак за коришћење ваздушног простора од стране израелских борбених авиона. Међутим, из политичких и разлога националне безбедности, САД већ дуже време одбијају такве захтеве Израела.

ПИШЕ: СРЂАН КОПРИВИЦА

www.геолема.цом