Izraelska vojna komanda se suočava sa nekoliko velikih problema zbog čega se čini da u ovom trenutku Izrael nije u mogućnosti da samostalno izvede uspešne vazdušne napade većeg obima na ciljeve u Iranu.

1. MOGUĆI SCENARIJI ZA IZVOĐENJE NAPADA

Da bi čitaoci imali širu sliku scenarija o kojima ovom prilikom govorimo, neophodno je istaći dve stvari. Prva je da se radi o planovima za samostalno izvođenje vazdušnih napada na ciljeve u Iranu, dakle bez pomoći oružanih snaga SAD. Saučestvovanje oružanih snaga SAD u napadu na Iran stvara novu i drugačiju situaciju. Druga stvar koju je potrebno istaći jeste da ovde govorimo o planovima izraelske vojne komande za vazdušne napade većeg obima, odnosno vazdušne napade koji bi za rezultat imali uspešno ostvarivanje izraelskih strateških vojnih interesa: slamanje iranskog sistema PVO, smanjivanje iranskih sposobnosti da proizvode i lansiraju rakete i bespilotne letelice na ciljeve u Izraelu i uništenje, odnosno znatnije oštećenje iranskih nuklearnih postrojenja.

Izraelska vojna komanda je godinama razvijala planove za samostalno izvođenje vazdušnih napada na ciljeve u Iranu. Prema informacijama koje su procurele do javnosti razmatrane su tri rute kojima bi izraelski avioni mogli doći do ciljeva u Iranu.

Prva ruta vodi na sever preko Sredozemnog mora i turskog vazdušnog prostora. Izraelski avioni bi se prema ovom scenariju kretali unutar turskog vazdušnog prostora, veoma blizu linije koja razdvaja turski i sirijski, a potom turski i irački vazdušni prostor, tako da bi vlada u Ankari mogla da tvrdi da avioni nisu bili u turskom vazdušnom prostoru i na osnovu toga izbegne odgovornost za to što ništa nije preduzela. Izraelsko-turski odnosi su duže vreme u padu, posebno od kada je Erdogan postao predsednik turske države. Odnosi dve zemlje su naglo pogoršani nakon napada izraelske armije na Gazu 2023. godine i teških ratnih zločina koji su tamo počinjeni. Nakon izraelskog vazdušnog napada na iranski konzulat u Damasku, 1. aprila 2024. godine, kada je postalo očigledno da će sukob Izraela i Irana eskalirati, Turska je objavila da je njen vazdušni prostor zatvoren za letelice i rakete obe strane i da neće oklevati da im se suprotstavi. Tako je ova prva ruta, kojom bi izraelski avioni mogli doći do ciljeva u Iranu, otpala.

Druga ruta vodi preko Jordana i centralnog Iraka. Jordan je niz godina veoma kooperativan u pogledu vojne saradnje sa SAD i  drugim zapadnim državama, odnosi sa Izraelom su iz godine u godinu sve bolji, a odnosi sa Iranom na niskom nivou. Irak više nema snažnu protiv-vazdušnu odbranu kao u vreme pre Zalivskog rata, a ukoliko bi doneo odluku da se suprotstavi izraelskim avionima, suočio bi se sa izraelskim odgovorom koji bi naneo značajne gubitke iračkoj PVO i držao je pod kontrolom do okončanja glavne vojne operacije. Druga ruta je od strane više relevantnih izvora označavana kao najverovatnija, između ostalog, i zato što je put koji bi izraelski avioni morali da pređu do ciljeva u Iranu kraći, nego u slučaju prve i treće rute. Ipak, jordanski politički zvaničnici su u više navrata izjavljivali da Jordan neće dozvoliti izraelskim borbenim avionima da koriste jordanski vazdušni prostor za izvođenje vazdušnih udara na ciljeve u Iranu.

Treća ruta za kretanje izraelskih borbenih aviona ka Iranu vodi preko Jordana, Saudijske Arabije i Persijskog zaliva. Izrael je dugo igrao na kartu loših odnosa i velikog rivalstva u islamskom svetu između Rijada i Teherana. Nakon uspeha kineske diplomatije, koja je uticala na značajno popravljanje odnosa između Saudijske Arabije i Irana, čini se da taj adut u rukama Izraela više ne postoji. Mogućnost da Saudijska Arabija čak i prećutno dopusti aktivnosti izraelskog ratnog vazduhoplovstva u njenom vazdušnom prostoru je značajno opala i zbog ratnih zločina nad palestinskim civilnim stanovništvom koje je izraelska vojska počinila prilikom intervencije u Gazi.

Osim upotrebe borbenih aviona i bespilotnih letelica, izraelski plan za napad na Iran mogao bi da uključi  i upotrebu balističkih raketa koje Izrael poseduje, o čemu će u daljem tekstu biti nešto više rečeno.

2. RAZLOZI ZBOG KOJIH IZRAEL NIJE U MOGUĆNOSTI DA SAMOSTALNO IZVEDE USPEŠAN VAZDUŠNI NAPAD NA IRAN

2.1. UDALJENOST, POLOŽAJ I ZAŠTIĆENOST NAJVAŽNIJIH META U IRANU

Činjenica da se veliki broj važnih ciljeva u Iranu nalazi na udaljenosti većoj od 1500 km od izraelskih avio-baza predstavlja jedan od ključnih problema sa kojim se suočava izraelska vojna komanda. Izraelski avioni moraju da dolete relativno blizu tih ciljeva, provedu određeno vreme u vazduhu pre lansiranja ubojnih sredstava i potom se vrate u svoje avio-baze. Zvuči kao da to ne bi trebalo da bude problem za izraelsko ratno vazduhoplovstvo, ali ćemo u daljem tekstu videti da to nije baš tako.

Izraelski borbeni avioni su 1981. godine u, za ono vreme, spektakularnoj operaciji uništili nedovršeni irački nuklearni reaktor Osirak koji se nalazio na 17 kilometara jugoistočno od Bagdada (operacija poznata pod nazivima „Opera“, „Babylon“ i „Ophra“). U septembru 2007. godine izraelski avioni su uništili objekat koji se nalazio u provinciji Deir ez-Zor, na istoku Sirije, oko 450km severno od Damaska, za koji su SAD i Izrael tvrdili da predstavlja nuklearni reaktor koji Sirija gradi uz pomoć stručnjaka iz Severne Koreje (operacija poznata pod nazivima „Out of Box“ i „Orchard“).

Ove borbene akcije su, međutim, bile jedno, a napad na iranska nuklearna postrojenja i strateške vojne ciljeve nešto sasvim drugo. U slučaju dve pomenute akcije, mete su se nalazile značajno bliže izraelskim avio-bazama i bile su pojedinačni objekti koji su se većim delom nalazili iznad površine zemlje. Iranska nuklearna postrojenja i najvažniji vojni ciljevi se nalaze na većem broju lokacija, ispod površine zemlje ili u  utvrđenjima koja su izgrađena u dubini planinskih masiva, na znatno većoj udaljenosti od izraelskih avio-baza i, pored svega toga, zaštićeni su od strane dobro organizovanog i relativno dobro opremljenog sistema iranske protiv-vazdušne odbrane. Napad na takve ciljeve bi predstavljao najkompleksniju operaciju sa kojom se izraelsko ratno vazduhoplovstvo susrelo u svojoj istoriji.

2.2. NEDOSTATAK NEOPHODNE BORBENE TEHNIKE

Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je u pogledu obučenosti ljudstva, kao i u pogledu opremljenosti i stanja borbene tehnike kojom raspolaže, možda i najkvalitetnije ratno vazduhoplovstvo u svetu, ali je, i pored toga, u pogledu nekih drugih faktora značajno limitirano. U čemu se ogleda ta limitiranost?

2.2.1. Nedostatak strateške bombarderske avijacije

Izrael ne poseduje stratešku bombardersku avijaciju. Strateška bombarderska avijacija je ključna komponenta vazdušnih snaga za izvođenje vazdušnih udara na udaljene ciljeve. Strateški bombarderi imaju veliki borbeni radijus pa bez dopune gorivom u vazduhu, ili u usputnim avio-bazama, mogu izvesti napade na udaljene ciljeve i vratiti se u avio-baze iz kojih su poleteli.

Šta je borbeni radijus? Borbeni radijus je maksimalna dužina leta borbenog aviona koju može preći prilikom odlaska do cilja i povratka u avio-bazu bez dopune gorivom u vazduhu, ili u nekoj usputnoj avio-bazi, uzimajući u obzir i trošenje goriva prilikom izvođenja radnji koje su neophodne za uspešno dejstvovanje po zadatim ciljevima.

Primera radi, najsavremeniji višenamenski borbeni avion američke proizvodnje F-35 ima domet od oko 2200 km, ali mu je borbeni radijus oko 950 km. Sada postaje jasnije zašto smo u prethodnom delu teksta toliko naglašavali da su najvažniji iranski ciljevi od izraelskih avio-baza udaljeni više od 1500 km. F-35 može povećati svoj borbeni radijus dodavanjem eksternih rezervoara sa gorivom, ali tada gubi svoje stelt karakteristike i postaje neuporedivo lakša meta za iole organizovanu i opremljenu protiv-vazdušnu odbranu. Poređenja radi, američki strateški bombarder B-2 Spirit ima borbeni radijus od oko 9600 km.

Osim neuporedivo većeg borbenog radijusa, ogromna prednost strateške bombarderske avijacije je što ovi avioni nose ogromnu količinu ubojnih sredstava, što omogućava ili znatno snažnije dejstvo po cilju, ili mogućnost dejstvovanja po većem broju ciljeva u poređenju sa taktičkim bombarderima ili taktičkim višenamenskim borbenim avionima. Pored toga, napredni modeli strateških bombardera imaju stelt karakteristike, što znači da imaju sposobnost da neopaženi od strane protivničkih radara izvedu iznenadne napade po najvažnijim ciljevima, kao što su dalekometni radari i raketni sistemi PVO, najvažnije avio-baze, komandni i komunikacioni centri, te da, nanevši ogromnu štetu PVO sistemu protivnika, omoguće i drugim borbenim avionima lakše i bezbednije izvođenje borbenih misija.

Strateški bombarderi, kao što smo videli, predstavljaju stratešku prednost za tri svetske armije koje ih poseduju (SAD, Rusija i Kina). Izrael, očigledno, ima potrebu za strateškom bombarderskom avijacijom, ali je ne poseduje i oko ove činjenice ne treba trošiti previše reči. Ova činjenica, kao i još neke koje će biti pomenute u nastavku ovog teksta, razvejavaju mit o tome da Izrael preko moćnog jevrejskog lobija kontroliše SAD, odnosno da su podrška i pomoć SAD Izraelu u svemu bezuslovni i u punom kapacitetu.

2.2.2. Nedovoljan borbeni radijus aviona kojima izraelsko ratno vazduhoplovstvo raspolaže

Izraelsko ratno vazduhoplovstvo poseduje oko 240 borbenih aviona. U pitanju su tri modela taktičkih višenamenskih borbenih aviona američke proizvodnje. To su: F-16 (borbeni radijus oko 550 km), F-15 (borbeni radijus oko 1300 km) i F-35 (borbeni radijus oko 950 km). Značajna prednost F-35 je stelt karakteristika, ali je značajno ograničenje relativno mali borbeni radijus. F-15 je, što se borbenog radijusa tiče, najpotentniji borbeni avion kojim raspolaže izraelsko ratno vazduhoplovstvo. Borbeni radijus ovog aviona može biti i povećan, ukoliko nosi manje ubojnih sredstava, kao i na još neke načine, ali se ograničenje ovog aviona ogleda u tome što nema stelt karakteristike, pa bi juriš ovih aviona ka ciljevima u Iranu bio brzo detektovan od strane iranske PVO, što bi moglo da dovede do toga da se borbena misija pretvori u pravi debakl.

Zbog malog borbenog radijusa, jasno je da bi izraelske letelice tokom izvođenja vazdušnih napada na ciljeve u Iranu morale da uzimaju dodatno gorivo bilo u vazduhu (Izrael trenutno poseduje 18 aviona-tankera), bilo u avio-bazama na teritoriji Iraka, Saudijske Arabije, Turske ili, eventualno, neke druge države. Za Izrael je problem što ni jedna od tih država ne želi da dozvoli takvo korišćenje svog vazdušnog prostora, odnosno svojih avio-baza. Izrael je svojevremeno razvijao i plan za stacioniranje svojih letelica u četiri bivše sovjetske avio-baze u Azerbejdžanu, sa kojim Izrael ima odlične političke odnose i vojnu saradnju, ali kada su informacije o tome procurele u javnost zahvaljujući internet portalu Foreign Policy, Azerbejdžan je sve demantovao uz objašnjenje da tako nešto nije spreman da dozvoli.

2.2.3. Premali arsenal balističkih i krstarećih raketa

Balističke i krstareće rakete su jedna od najvećih strateških prednosti u savremenim oružanim sukobima. Zvučaće gotovo neverovatno, ali, kada govorimo o vojnom sukobu Izraela i Irana, za Izrael ni ovde stvari ne stoje dobro. Za razliku od Irana koji je u poslednjih dvadesetak godina značajno razvio program balističkih i krstarećih raketa, uključujući i hipersonične modele, Izrael nije dovoljno radio na razvoju ove vrste naoružanja.

Balističke i krstareće rakete kojima izraelska armija raspolaže su, uglavnom, taktičke rakete malog dometa koje Izraelu nisu od pomoći u ratu sa udaljenim Iranom, barem ne u inicijalnoj fazi takvog sukoba koja je najrizičnija i najvažnija.

Ovde se nameće pitanje šta je sa moćnim američkim krstarećim raketama Tomahawk koje bi bile idealne za napad od strane izraelske armije na veliki broj ciljeva u Iranu? Pretpostavljam da već naslućujete odgovor – izraelska armija ne poseduje američke krstareće rakete Tomahawk. Izrael je želeo da kupi Tomahawk rakete 2000. godine, ali je Klintonova administracija to odbila sa obrazloženjem da bi njihova prodaja Izraelu predstavljala kršenje Režima kontrole raketne tehnologije (MTCR). Tako, jedina krstareća raketa koju izraelska armija poseduje, Delilah, ima domet od samo 250km.

Izraelska armija je 1973. godine uvela u upotrebu balističku raketu Jericho 1, dometa do 500 km, koju su razvili izraelski vojni stručnjaci uz ogromnu pomoć francuske kompanije Dassault. Jericho 1 je povučen iz upotrebe početkom devedesetih godina. Znatno napredniji model, Jericho 2, uveden je u borbenu upotrebu 1989. godine, nakon što su SAD odbile da isporuče Izraelu balističku raketu Pershing 2. Domet Jericho 2 je oko 1500 km pa ni ona nije u potpunosti pogodna za napad na ciljeve u Iranu s obzirom na to da je veliki broj važnih ciljeva van dometa ove rakete. Prema OSINT podacima, Izrael raspolaže sa samo stotinjak ovih balističkih raketa, čiji je osnovni zadatak da nose nuklearne bojeve glave koje Izrael, makar zvanično, ima u svom arsenalu. Izrael je nastavio da radi na razvoju ovog modela balističke rakete pa je tako nastala raketa čiji je nezvanični naziv Jericho 3, sa dometom od 4800-6500 km, u zavisnosti od veličine bojeve glave koju nosi. Iako postoje podaci da je Jericho 3 u operativnoj upotrebi i da će do 2026. godine zameniti postojeće Jeriho 2 rakete, istina je da je trenutni status ove rakete velika nepoznanica i da je nejasno da li je ova raketa spremna za borbenu upotrebu i sa koliko Jericho 3 raketa izraelska armija, zaista, raspolaže.

Da Jericho 2 i, eventualno, Jericho 3 balističke rakete nisu nešto na šta se izraelska armija trenutno može osloniti u slučaju napada na ciljeve u Iranu govore i informacije da je u jutarnjim časovima 19. aprila ove godine, prilikom izraelskog odgovora na raniji iranski napad raketama i dronovima, izraelsko ratno vazduhoplovstvo, napavši najpre određene ciljeve u Siriji i Iraku, iz vazdušnog prostora Iraka lansiralo projektile ka meti u Iranu. Na osnovu materijalnih tragova koji su pronađeni u blizini Bagdada smatra se da su izraelski avioni, najverovatnije, ispalili ROCKS i Blue Sparrow projektile. ROCKS je novi proizvod izraelske vojne industrije, vrsta vazduh-zemlja rakete dometa 600-800 km, dok je Blue Sparrow raketa-meta čiji je primarni zadatak da imitira iranske balističke rakete u svrhu testiranja izraelskog anti-balističkog sistema Arrow. Blue Sparrow ima domet od oko 2000 km i može da nosi konvencionalnu bojevu glavu, ali je, ipak, u pitanju sistem koji je razvijen u sasvim drugačije svrhe. Vojni stručnjaci bliski Izraelu smatraju da su ovi projektili pogodili PVO sistem u avio-bazi u blizini iranskog grada Isfahana, dok oni bliski Iranu smatraju da ukoliko su ROCKS i Blue Sparrow projektili uopšte i lansirani, zbog tehničkih problema, ili dejstva iranskih sistema za elektronsko ratovanje, nisu uspeli da uđu u vazdušni prostor Irana, a da je iranska avio-baza najverovatnije napadnuta iz neposredne blizine, putem malih borbenih dronova koje su lansirali izraelski terenski agenti.

2.2.4. Bespilotne letelice

Nije preterano reći da su bespilotne letelice zaštitni znak izraelske vojne industrije. Izrael je razvio više modela vrhunskih izviđačkih i borbenih bespilotnih letelica, ali, slično kao i u slučaju balističkih i krstarećih raketa, ove bespilotne letelice su taktičkog karaktera i prevashodno su namenjene izviđanju i eliminaciji pretnji koje Izrael označava kao terorističke. Izraelska armija raspolaže sa samo dva modela bespilotnih letelica čiji borbeni radijus omogućava izvođenje vazdušnih napada na ciljeve u Iranu. To su IAI Heron i IAI Eitan. Ove letelice mogu da nose protivoklopne projektile i manje avio-bombe, a za izraelsku armiju je problem i to što raspolaže sa manje od 30 ovih letelica. Za razliku od iranske armije koja raspolaže sa nekoliko modela kamikaza borbenih dronova koji imaju mogućnost napada na ciljeve u Izraelu, svi izraelski kamikaza dronovi su taktičkog karaktera i namenjeni su za eliminaciju terorističkih pretnji ili vazdušnu podršku kopnenim trupama na bojištu.

2.3. MIT O NEPOBEDIVOSTI IZRAELSKE ARMIJE

Izrael je što sticajem istorijskih i ratnih okolnosti, što pažljivo osmišljenom propagandom, decenijama stvarao mit o sopstvenoj vojnoj moći. Sveopšte uverenje o nepobedivosti izraelske armije ugrađeno je u temelj izraelske nacionalne bezbednosti.

S druge strane, upravo je taj mit istovremeno bio i jedan od razloga zašto je Izrael oklevao da preduzme vojnu operaciju širih razmera protiv Irana čak i u vreme kada su političke i vojne prilike za Izrael bile neuporedivo povoljnije. Neuspeh jedne takve operacije bi ozbiljno narušio mišljenje svetskog javnog mnjenja o izraelskoj vojnoj moći. Ovo je posebno došlo do izražaja posle iznenađujućeg neuspeha izraelske armije u ratu sa Hezbolahom 2006. godine u Libanu. Neuspeh koji je izraelska armija tom prilikom doživela doveo je do političke krize, brojnih smena u izraelskoj armiji i narušavanja mita o nepobedivosti izraeske armije. Nakon tog oružanog sukoba Izrael je bio sve manje spreman da se samostalno upusti u vojnu operaciju protiv Irana jer bi još jedan vojni neuspeh bio preveliki rizik po imidž nepobedivosti izraelskih oružanih snaga i nacionalnu bezbednost.

Izrael je na sve načine pokušao da obezbedi podršku SAD za izvođenje takve vojne operacije, ali je, na izraelsku nesreću, i administracija predsednika Baraka Obame, koji je bio u Beloj kući od januara 2009. do januara 2017. godine, odlučno odbijala takve zahteve Tel Aviva.

Osetivši da je rizik od vazdušnih udara nikada manji, Iran je upravo u ovom periodu ponajviše radio na razvoju nuklearnog programa i jačanju svojih oružanih snaga, pre svega kroz jačanje sistema PVO i ubrzani razvoj programa balističkih raketa i bespilotnih letelica. Tako je povoljan trenutak za izvođenje vazdušnog napada na Iran za Izrael, čini se, zauvek prošao.

3. POLITIČKI RAZLOZI ZBOG KOJIH IZRAEL NIJE U MOGUĆNOSTI DA USPEŠNO IZVEDE VAZDUŠNE NAPADE NA IRAN

Glavni razlog nedostatka odgovarajuće borbene tehnike koju bi Izrael mogao koristiti u cilju samostalnog izvođenja vazdušnih udara na Iran leži u politici koju SAD vode prema Izraelu i Bliskom istoku. SAD su nakon Drugog svetskog rata, uspona komunizma i jačanja Varšavskog pakta, Izrael videle isključivo kao protivtežu širenju sovjetskog uticaja u arapskom svetu. Nezadovoljni zbog stvaranja i stalnog širenja izraelske države, Egipat, Jordan i Sirija su ojačali svoje veze i saradnju sa Sovjetskim Savezom pa su SAD pružale ogromnu vojnu podršku Izraelu sa idejom da izraelska armija postane udarna pesnica američke politike na Bliskom istoku, kako bi držala u strahu i pokornosti pomenute arapske države.

Namenivši takvu ulogu Izraelu, SAD su, tako, odredile i sadržaj i obim vojne pomoći izraelskoj vojnoj industriji i izraelskoj armiji. Strateški bombarderi i rakete srednjeg i dalekog dometa nisu bile deo te pomoći jer nisu neophodno sredstvo za ostvarivanje regionalne dominacije. SAD, takođe, nikada nisu imale potpuno poverenje u samokontrolu Tel Aviva pa nisu želele da Izrael raspolaže strateškim naoružanjem koje bi mogao upotrebiti protiv nekog američkog saveznika ili nekog velikog i neugodnog protivnika. Tako su SAD ne samo smanjile rizik od izbijanja velikog i nekontrolisanog sukoba, nego i učinile Izrael poslušnijim jer je ostao zavisan od američke vojne pomoći, a posebno od američkog strateškog naoružanja.

U vreme kada su SAD pravile svoje planove za ulogu Izraela na Bliskom istoku, o Iranu niko nije previše razmišljao, niti je Iran, vojno i na druge načine, bio ono što je danas. Štaviše, Izrael i Iran nisu oduvek bili neprijatelji. Tako je Izrael stvorio najmoćniju regionalnu armiju koja, sve su prilike, nije sposobna da samostalno izvede vojnu operaciju većih razmera protiv Irana.

Priče o izraelskom nuklearnom naoružanju se u navedeno i uklapaju i ne uklapaju, u zavisnosti od toga u koju priču verujete i koja je od njih istinita. Zvanično, Izrael raspolaže sa oko 100 nuklearnih bojevih glava. Nezvanične priče, koje dolaze i od ozbiljnih vojnih stručnjaka i analitičara, idu od toga da je nuklearno naoružanje u Izraelu pod kontrolom američke vojske pa sve do toga da Izrael, zapravo, ne raspolaže nuklearnim naoružanjem jer SAD to, pogađate, nikada nisu ni želele.

4. ZAKLJUČAK

• Izraelska armija ne raspolaže strateškom bombarderskom avijacijom i arsenalom balističkih i krstarećih raketa srednjeg i dalekog dometa koji su neophodni za ostvarivanje glavnih, strateških ciljeva vazdušnih napada na Iran – slamanje iranskog sistema PVO, smanjivanje sposobnosti Irana da proizvodi i lansira rakete i bespilotne letelice ka ciljevima u Izraelu i uništenje ili oštećenje iranskih nuklearnih postrojenja.

• Pored navedenog nedostatka neophodne borbene tehnike, udaljenost i disperzija potencijalnih ciljeva, činjenica da je najveći broj meta dobro utvrđen ispod površine zemlje ili u dubini planina, kao i činjenica da Iran raspolaže dobro organizovanom i relativno dobro opremljenom protiv-vazdušnom odbranom, predstavljaju ključne probleme sa kojima se izraelska armija suočava, kada se uzme u obzir borbena tehnika kojom trenutno raspolaže.

• Jedini način na koji bi Izrael mogao samostalno da izvede vazdušne napade većih razmera na Iran podrazumeva dopunu gorivom u vazduhu u vazdušnom prostoru država koje se nalaze na putu ka Iranu (Jordan, Irak, Saudijska Arabija), ili u njihovim avio-bazama. Za tako nešto trenutno nijedna država ne daje svoj pristanak pa bi izraelske vazdušne snage najpre morale da uspostave kontrolu na vazdušnim prostorom tih država, što bi ionako kompleksnu operaciju napada na Iran učinilo još složenijom, a iranskom sistemu PVO dalo dodatno vreme da se mobiliše i pripremi za dejstva.

• Iako o izraelskom vazdušnom napadu na cilj u Iranu od 19. aprila ove godine, koji je predstavljao odmazdu za raniji iranski napad bespilotnim letelicama i raketama, ima veoma malo podataka, ovaj događaj pruža određeni uvid u način na koji bi Izrael možda mogao da izvodi manje i ograničene vazdušne udare na ciljeve u Iranu. Izraelski borbeni avioni su ušli u vazdušni prostor Sirije i Iraka i iz vazdušnog prostora Iraka, navodno, lansirali taktičke balističke projektile ka cilju u Iranu. Na ovaj način izraelski avioni mogu da pokušaju da pogode određene ciljeve u Iranu bez dopune gorivom u toku borbene misije.

• Čini se da Izrael strateške ciljeve vazdušnih napada na Iran efikasno može da ostvari samo uz pomoć oružanih snaga SAD, čiji bi strateški bombarderi i krstareće rakete mogli da uspešno nanesu prvi udar po najvažnijim iranskim ciljevima – dalekometnim radarima i sistemima PVO, najvažnijim avio-bazama, komandnim mestima i komunikacionim centrima iranskih oružanih snaga, nakon čega bi upotreba taktičke avijacije kojom Izrael raspolaže bila znatno olakšana. Američko učešće u vazdušnim udarima na Iran bi, svakako, obezbedilo i političku podršku za to da neka od država regiona da pristanak za korišćenje vazdušnog prostora od strane izraelskih borbenih aviona. Međutim, iz političkih i razloga nacionalne bezbednosti, SAD već duže vreme odbijaju takve zahteve Izraela.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

www.geolema.com