Гордијев чвор је пресјекао Александар Македонски, а на нама, Србима, је да пресјечемо овај наш – косовски чвор. У овом тексту се нећемо освртати шта је довело до тога да се косовски чвор до ове мјере замрси: да ли је наше (не)чињење основни узрок замршености, сплет околности, геополитичке играрије у нашем дворишту, нешто сасвим пето, или све наведено заједно.
Цијелу ситуацију можемо посматрати и из личног искуства и нашег приступа ријешавању животних проблема. Када нам се деси одређени проблем можемо имати неколико различитих начина да се упустимо у његово ријешавање: кукати над злом судбином, чекати да нам неко други помогне а при томе не чинити ништа, јадиковати над злом и безобразлуком других људи, љутити се и на самога Бога што нас је довео у такву ситуацију или потражити ако ништа и мало зрно наше кривице . Са каквим предубјеђењем кренемо у подвиг превазилажења проблема врло је могуће да ће и исход зависити од те полазне тачке.
А како је тек тешко ријешавати надличне (националне) проблеме а који се ипак дотичу и нашег живота? Ту се понајчешће опредјељујемо за бурну критику, пасивно посматрање и негодовање са стране, очекивање другог да чаробним штапићем разријеши нашу ситуацију, наравно, уопште не разматрајући сопствену кривицу. Највећи писац (у мом координатном систему вриједности) Достојевски нам је поручио да смо сви криви за све.
То је неспојиво са увријеженим мишљењем да се надлични проблеми не могу ријешавати личним примјером. А да сам само мало био бољи и цио свијет би сигурно био бољи – не одустаје Достојевски. Овдје смо само указали на (не)могућност да се ухватимо у коштац са личном кривицом и то не само на општем и друштвеном већ и на личном плану.
А сад поново на почетак текста – косовски чвор је и даље нераспетљан. На нама или на неким тамо другима је да својим (не)чињењем распетљамо оно што се распетљати (не)може.
Сада вас молим да заједно кренемо у потрагу за рјешењем и то на скривеном и мало познатом мјесту: српској епици. Бавићемо се народном епском пјесмом „Марко Краљевић и Муса Кесеџија” и заједничким снагама и напорима закључити шта нам то поручује ова пјесма а у вези са распетљавањем косовског чвора. Форма овог нашег трагања ће бити сљедећа: навешћемо упечатљиве стихове из народне пјесме а онда покушати да из њих учитамо смисао; допустићемо да нам прошлост прича о садашњости и будућности. Можда нам се сви закључци неће свидјети, али они ће прије бити одраз наше неспремности да слушамо него објективне реалности. Кренимо…
Ми (не)знамо ко смо
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон’ ми се с пута,
Ал’ говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил’ одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т’ и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута“.
Шта можемо научити из ових стихова:
– о менталитету Арнаута: они се неће уклонити са нашега пута већ ће истрајавати на прихватању свих њихових захтјева; љута Арнаутка је метафора за њихово одрастање и васпитавање – васпитани су у складу са племенским начелима; одрастати са овцама означава спремност да се као јагањци умиљавају јачим од себе али и да се преобуку у овчије руно прикривајући вучју нарав; црна струка и купина јесу слика њихове неприпитомљености, грубости, и дрчности; храна им је скроб овсени – скученост и окамењеност срца и немогућност сагледавања другог и његових захтјева и потреба; мајчина заклетва да се ником не уклањају са пута је доказ родовског и нееластичног васпитања и наук за све оне којима се путеви укрштају са њима – одустати неће а биће агресивни у испуњавању својих захтјева – ако је за наведено уопште потребан доказ у виду историјске паралеле – никада нису одустали од Велике Албаније.
– о нама: Арнаути знају да смо краљевскога рода, познају нашу историју и културу, плаше нас се, и стога нам радије нуде разблажено вино – јер народни пјевач када хоће да нагласи да је вино добро и квалитетно обавезно додаје и епитет рујно – од којега ће остати само тешка главобоља и одустајање од распетљавања косовског чвора. Они, дакле, знају да смо отхрањени медом и шећером на краљевским дворима, да смо питоми и да нам је душа мека као душек на којем нас је родила мајка. Знају и да нас заступају наша традиција и култура, наши преци; они говоре више о нама него ми сами о себи. Више се боје Светог Стефана Дечанског, јер знају ко је, него нас (не)свејсних своје културе и краљевског поријекла. Утврдили смо да они знају ко смо, а кључно питање, које морамо поставити себи – знамо ли ми ко смо? Ако смо свјесни да смо краљевскога рода онда се тако и понашајмо. Не приличи, браћо, краљевским потомцима да једу мрвице које падају са стола колонијалних управника а Арнаутских заступника. Не требају нама разријеђено арнаутско вино и мрвице силника. Поновићу: ми смо рода краљевскога и дужни смо да и са гангстерима поступамо витешки.
Позив у помоћ
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит’ се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б’јела пјена попанула,
Краљевића б’јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал’ не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд’ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал’ процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?“
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?“
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
Ови, горе, наведени стихови су историја у малом наших и арнаутских односа. Марко и Муса су се, како каже народни пјевач, носили љетњи дан до подне. Ми се са Арнаутима носимо већ вјековима. Можда нам не прија да читамо да удари јунак на јунака, јер само за себе сматрамо да смо јунаци а за њих смо резервисали термин дивљаци. Но, њихово дивљаштво, црна струка, у коју су завијани, и лоза купинова, у коју су повијани, свједочи о њиховој храбрости а одрастање са овцама на претворништво јагњеће и умиљавање већим од себе – како је већ устврђено у претходним стиховима. Дивљаштво у себи носи храброст, иако то, наравно, нису и не могу бити синоними.
Даље, шта је најбитније: Муса успијева да савлада Марка и да му сједне на прси јуначке. Тај положај је идентичан нашем данашњем. Ми смо на леђима; Арнаути су нас притиснули потпомогнути вуковима са овчијим руном. Марков положај је безизлазан – и наш је. А онда се Марко окреће новом принципу у ријешавању свог незавидног положаја – он „процвиље” на небо. Цвилити може значити и вапити ка небесима знајући да друге помоћи нема, бити свјестан своје немоћи, бити спреман да се дочека помоћ с више. Вјеровати небу да ће нам помоћи јер сами смо учинили све што смо могли и више не можемо учинити ништа. У таквом безизлазу постоји само један излаз, у нашем случају то је излазак на улаз – на Извор са којег смо потекли. „Ја сам чокот а ви лозе: и који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род; јер без мене не можете чинити ништа.” (Јован 15:5).
Овдје наилазимо на још један јако битан детаљ: противник се збуњује ако у себи носите виши принцип. Ви гледате ка небу, ка Богу, и позивате Га у помоћ, а противник се плаши јер није сигуран шта ће из тога проистећи. Плаши се – јер – као што Муса подиже поглед да ослушне глас са неба тако се и наши противници смућују на помен Бога нашега. Маркова и Мусина борба је савршена слика борбе између земаљског (хоризонталног) и вишег (вертикалног) принципа. Све док се искључиво боримо земаљским, нижим, средствима остајемо немоћни. Па зар је било већег јунака од нашега Марка? И он је покушао да битку заврши на чисту снагу и јунаштво, али када се нашао у безизлазу окренуо се ка небу и оно му је послало помоћ. То понекад може бити и само мало ометање противника, као у Марковом случају, али сасвим довољно да се прегрупишемо, ухватимо нову снагу и вољу, знајући да је с нами Бог.
Ако је Марко, јунак над јунацима, признао своју немоћ и завапио ка Богу, а како тек ми, слаби и немоћни, да се боримо без Божије помоћи. Епика нас учи да се само са ова два принципа може доћи до побједе: личним јунаштвом, издржљивошћу, трудом, храброшћу и уздањем у Бога свемоћнога, који је увијек вољан да прискочи у помоћ – потребно Га је само призвати.
Ако тренутно лежимо то не значи да Бог није кадар да нас истог тренутка и подигне чим Га позовемо упомоћ! Боже, помози! Боже, упомоћ! Слаби смо и нејаки – требаш нам Боже!
За крај: народни пјевач каже да се Марко једва ископао након што је распорио Мусу; то значи да ће борба бити дуга и исцрпљујућа, тражиће велике жртве и одрицања, али са молитвом на уснама и Богом са нама побједа је загарантована.
С нами Бог!
