24. септембрa 1958. године умрла је леди Лејла Пеџет, хероина која је својом несебичном жртвом задужила српски народ.
Лејла Пеџет била је енглеска племкиња. Уједно – добротвор и пожртвована болничарка у једном од најтежих периода у српској истрорији, жена која је самопрегорним радом у ратно вријеме сачувала животе многих наших сународника.
У Београд је стигла 1910. године. Убрзо је почео Први балкански рат, а потом и Други, у којима се леди Пеџет посветила бризи о другима, постала је једна од првих добровољних болничарки у војним болницама у Београду.
Иако је 1913. године напустила Београд и вратила се у Лондон, већ у новембру 1914. године, по избијању Првог свјетског рата, стигла је у Скопље са великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом. У скопској болници се борила са тифусом, од којег је и сама тада обољела, упућена је на лијечење у Швајцарску, да би се 1916. године поново вратила у Енглеску.
Пред полазак у Швајцарску Пеџет се писмом, објављеном у Политици, захвалила цјелокупном српском народу – малима и великима подједнако, „на пријатељству, љубави, пажњи и њежности с којима су се опходили према мени за све вријеме моје болести”.
“Одувијек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза која је чинила да и кад сам од њих далеко, с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увијек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења”.
У Београд се вратила само једном након рата, и то 1934. године да би присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића.
Током Другог свјетског рата помагала је српском народу у избјеглиштву, да би по окончању највећег сукоба у историји човјечанства њено имање постало средиште окупљања српских политичких избjеглица.
Чак је и Милош Црњански извjесно вријеме са женом становао у њеном замку, а леди Пеџет му је и помогла да добије енглеско држављанство.
Захваљујући њеном ангажману уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.
Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је “на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк…”
Забиљежене су њене ријечи, као аманет нашем народу: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”
Ин4с