Српска елита: Квазиевропска маска на балканском лицу
Српско друштво је пре неколико векова било сељачко, православно и патријархално. Живот је био укорењен у традицији, вери и заједници, где су се вредности преносиле с колена на колено. Долазак „европеизације“ након ослобођења од Турака требало је да означи напредак, улазак у модерно доба и приближавање Западу. Али уместо дубинске трансформације, добили смо површну имитацију, отуђење елите од народа и систем који је, упркос европским оделима и фразама, задржао балканске и оријенталне црте.
Европеизација као отуђење
Шта је европеизација донела? Створила је грађанску „класу“ која је, готово преко ноћи, почела да гледа с висине на народ коме је до јуче припадала. Обукли су европска одела, научили бирократске фразе, школовали децу у Бечу и Пешти, а онда се враћали са новим обичајима, новим идејама и дубоким презиром према српском сељаку, прецима и традицији. Та новостворена елита, уместо да подигне друштво, почела је да га потцењује, градећи идентитет на одбацивању сопствених корена. Модернизација, која је требало да буде мост ка напретку, свела се на стварање бирократске и пандурске државе, која је контролисала народ грубо и неправедно. У 19. веку, српска елита је била пандурска, у 20. веку удбашка и југословенска – мала је разлика.
Површна модернизација и корупција
Ова површна модернизација, током које се одбацују сопствени корени, а туђе идеје и моде прихватају на искривљен начин, створила је елиту отуђену од народа. Вође устанака, који су се борили против османлијске власти, убрзо су почеле да се понашају као турски бегови и аге. Корупција, везе и непотизам постали су темељ „европских вредности“ које су пропагирали. Закони и правила се поштују само ако доносе корист или не угрожавају моћ.
Постоји дубоко укорењен „страх од примене закона“ уколико то компликује ствари или не доноси материјалну добит. Наша елита тако функционише по принципима сличним оним османлијским, против којих се народ некад бунио. Друштво је навикло на обмане, лажи и неправде. Сви су тога свесни, али санкција нема, јер „пусто турско“ и даље влада у овој квазиевропској елити. Они који имају власт или моћ не поштују законе ако то угрожава њихов положај или интересе клана коме припадају. Ова елита је, упркос европским фразама и оделима, балкански и оријентални производ – маскиран, али не и промењен. Она је алиматизјас западног и оријенталног са мало аутентично српског и европског.
Недостатак аутентично европског то јест српског
Мало је у овој елити западног професионализма, доследног поштовања закона, осећаја за правду, поверења или емпатије. Ретки су они који су вредни, поштени, који следе професионални кодекс или поштују принципе. Такви су често предмет подсмеха или маргинализације. Припадници ове квазиевропске елите углавном знају разлику између исправног и погрешног, али их воде искључиво лични интереси и интереси њиховог клана. Фокус је на спољашњости: диплома без знања, звање без професионализма, западна одећа и помодне фразе без суштинског разумевања западних вредности. Озбиљност, вера у идеје или посвећеност вишим циљевима су ретки. Све је сведено на брз успех, „муљање“ и површно копирање западних узора. Поштовање је страна реч: јачи газе слабије, а слабији се лицемерно улагују. Ова елита ствара илузију модерности и европејства, али је то заправо дистопија – балкански ћорсокак који не води напретку.
Куда даље?
Српска елита, у свом садашњем облику, није ни европска ни аутентично српска. Она је хибрид који комбинује најгоре од оба света: балканску корупцију и површну имитацију Запада. Док год се овај приступ не промени, док год се не вратимо истинским вредностима – било оним из наше традиције, било оним које Запад заиста нуди, попут професионализма, правде и одговорности – остаћемо заробљени у овој илузији модерности. Потребна је елита која неће бежати од својих корена, али ни слепо копирати туђе, већ ће изградити систем заснован на сопственој традицији али то значи на раду поштењу и правди. Само тако можемо изаћи из овог ћорсокака и кренути ка истинском напретку који треба да комбинује најбоље из српске и европске традиције а не најгоре како сада ствари стоје. Услов за ту нову синтезу је повратак сопственој традицји на модерна начин – српски традиционални етос и западне вештине и технологије је формула успеха.
