„Штета што тај мали народ није мој савезник”, рекао је о храброј српској војсци немачки цар Виљем, док је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен овим речима 1915. упозорио своје војнике: „Ви не полазите ни на Италијане, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Полазите на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.”
Тако су савременици из непријатељских редова говорили о српској војсци, указујући јој признања за јунаштво и слободарски дух. У том тону је и изјава аустријског генерала Алфреда Крауса: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.”.
Још веће похвале стизале су од савезника. О овоме пише у књизи о учесницима Првог светског рата из седам ужичких села, аутора др Милића Радовића, Станојке Миливојевић и Данила Станојевића, објављеној поводом века Великог рата у издању ужичког Народног музеја.
Ту се цитира француски маршал Луј Франше д’Епере, врховни командант савезничких армија на Солунском фронту: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.”
Ево и других изјава савременика: „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју”, забележио је 1915. норвешки пуковник Карстен Ангел.
Чешки књижевник Ервин Киш учествовао је као каплар 11. пука девете аустроугарске дивизије у Колубарској бици, па записао: „Тек у Србији 1914. схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да је воља неумитна сила, она савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.”
Цитира се у овој књизи и један професор Медицинског факултета у Токију, који је током Великог рата био шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите, господо Срби, што смо на то мало и љубоморни.”
Ни стране новине из тог времена нису штеделе похвале за наше ратнике. Бечки „Neue Freie Presse” из 1918. пише: „Остаће загонетка како су се остаци српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.”
А „Келнске новине” исте године у чланку “Психологија повлачења” наводе: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.”
Извор: Политика
