О овој теми, много се зна, али се јако мало говори и пише. Године, деценије и векови индоктринације, прво од стране Римског, Турског окупатора, онда од стране Латинског и Бечко – Берлинске школе, комунизма и домаћих колаборатора модерне историје, нисмо знали, учили, нити смели да учимо истину о сопственој историји. Нажалост, та игноранција је узела маха. Лажи које су нам се пласирале, прихваћене су као истине, истине због којих је пало много Српских глава. Те ноторне лажи изговорене хиљаду пута, постале су реалност, извитоперена и зла ;истина;. Као што рече, један од највећих манипулатора у историји, Гебелс "одузмите народу историју, прва генерација ће бити као руља,а свака друга, као стока.
Покушали су и покушавају да нам одузму и прекроје историју, али нису успели! Слава српског народа, његове државе
и његове војске је добро знана и бесмртна, кап истине је јача од океана лажи. У овом тексту писаћемо о славној средњовековној српској војсци. О вољи и жељи једног народа и његових најбољих синова, да освоји, осигура и заштити своју слободу и свој начин живота и тиме се на крају упише међу најважнија царства која су постојала, али не она човечија, небитна, ништавна већ у оно једино важно у царство небеско. Можда ово горе наведено звучи театрално, али није. Сваки тренутак од стварања српске државе до Косовског боја, био је увертира и припрема за нешто више, за тоталну жртву, за завет и за наук нашим покољенима, као пример како треба живети и како се треба жртвовати за свој народ и своју земљу.
ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ВОЈСКЕ
Почеци државности Србије по Берлинско – Бечкој школи, тј. по мајнстим историји се везују за Франачке летописе везане за догађаје из 822. године, док Грчки тј. Византијски историчар и летописац Порфирогенит помиње Србе и њихово насељавање Балкана везује за време владавине цара Ираклија 610 – 641. Према Константину VII Порфирогениту, Србија је била само једна од српских земаља на Балкану насељавали су планинске области на горњој Дрини са Пивом и Таром, доњи ток Западне Мораве, долине Лима и Ибра, земљу која ће касније понети име Рашка. Поред Србије, Срби су населили суседне земље Травуњанију и Захумље. За Дукљу Константин VII није изричито
написао да су је населили Срби у првој половини VII века, али то је вероватно. А про по горе наведеног, истраживања ДНК, егзактније халпогрупа, сврстава Србе у Динарски тип, који је аутохтон и јединствен за територију Балкана. По неким ауторима, овај тип халпогрупе се везује за ране балканске цивилизације, као што су Винчанска и цивилизација Лепенског Вира. Самим тим теорема, чак није ни теорија да су Срби дошљаци а не домаћини на Балкану, пада у воду.
Први пут се организована Српска држава са јаком и организованом војском у мејнстрим историји помиње у 7. веку. И то се води као званично време оснивања војске у Срба, премда је она сигурно и пре тога постојала. Средином 9. века, под кнезом Властимиром о његовим претходницима Вишеславу, Радославу и Просигоју, нажалост мало се зна, Срби су у трогодишњем рату одбили насртаје Бугара под каном Пресијаном. Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник потукли су Пресијановог сина Бориса између 852. и 867. када је упао у Рашку, и заробили Борисовог сина Владимира са 12 великих бољара. Ти успеси убрзавају процес распадања родова и стварања државе, као и примање хришћанства након 863, које обједињује Србе централистичком црквеном организацијом, која јача власт кнежева. Крајем 9. и почетком 10. века српски кнез Петар Гојниковић (око 892-917. или 818) владао је кнежевином Травунија и Неретљанском облашћу (Паганијом) и види се да су српске земље повремено биле уједињене у истој држави.
Византијски цареви су све до латинске инвазије 1204. истицали врховну власт над српским владарима, али се она током времена неједнако осећала, а на махове и сасвим губила. српски кнез Захарије Прибисављевић (Првосављевић) потукао је Бугаре цара Симеона који су упали у Србију, али нови налет Бугара 924. није могао издржати и морао се склонити у Хрватску. Земља је опустошена, а заробљени српски жупани одведени су у Бугарску. После смрти цара Симеона 927. године, када је моћ Бугарске почела да опада, Часлав Клонимировић обновио је Србију, која је вероватно захватила територије од Уне на западу до доњег тока Западне Мораве на истоку, а од Саве на северу до Јадранског мора на југу. Крајем 10. века Рашку је покорио цар Самуило.
Друга српска држава стварала се упоредо у Дукљи, од 11. века названа Зетом по десној притоци реке Мораче. Захватала је део данашње Црне Горе и северне Албаније. Више података о тој кнежевини имамо тек за владе кнеза Владимира (крај 10 – почетак 11. века), кога је победио, а затим вратио на власт Самуило.
НАРОДНА ВОЈСКА У СРБА (ПРЕ НЕМАЊИЋКА ЕРА)
Владарева наоружана пратња била је језгро војске племенског савеза, а радила је и полицијске послове против оних који нису поштовали обичајно право и имовину родовско-племенских старешина. На локалним скупштинама су учествовали сви слободни мушкарци, који су сви уједно и војници, готово искључиво пешаци. Главно оружје било је лук и стрела (понегде и отровна), а помињу се и копља и штитови. Мачеве (у оно доба реткост у нашим крајевима) поседовале су само старешине. У планинама су Срби могли да пруже јак отпор коњаничким народима – Аварима, Бугарима, Угарима. У време када је подложност Византији била ефективна, Срби су јој давали помоћну војску. У доба Василија I (867—886) српски ратници одлазили су у јужну Италију, где су се са Хрватима, Захумљанима, Травуњанима и Конављанима борили против Арабљана. У доба Комнина (11-12. век) српски велики жупан био је дужан да даје 2.000 људи приликом царевих похода на запад (у Европи), а 300 (касније 500) за походе у Азију. Према неким проценама у првој половини 10. века у време владавине Захарија Србија је могла имати око 27.000 војника и морнара, а од тога било је око 23.000 пешадинаца, око 1.700 коњаника и више од 100 бродова са око 2.800 морнара.
КОЊИЦА
Српска коњица је кроз постојање српске средњовековне војске прошла кроз три фазе. Кроз цео 13. век, језгро српске војске је била лака коњица. Коњица којом је краљ Милутин ратовао са Грцима и коју им је позајмљивао у борби с Турцима, била је састављена од лаких коњаника. Цар Душан је реформисао српску војску, преневши јој тежиште са лаке на тешку коњицу.Са појавом турске војске, тешка коњица постаје не-ефикасна, па деспот Стефан Лазаревић и касније деспот Ђурађ Бранковић поново уводе лаку коњицу.
ПЕШАДИЈА
У старих Словена, пре развоја феудалних односа, пешаци су представљали главну војну снагу. Од оружја су имали два копља (једно за бацање, друго за борбу прса у прса), лук и секиру, а као заштитно оружје-штит. Формирањем словенских држава развијају се феудални односи, а тиме и опада улога пешадије. Међутим, како је и даље остало мноштво ситних слободних земљопоседника који су избегли да постану кметови, али нису имали средстава да сами набаве коње и скупоцену опрему, они се боре пешке, а у доба Немањића властелинчићи и чине најбројнији део војске.
СРПСКА ВОЈСКА У ДОБА НЕМАЊИЋА
Да би смо разумели улогу и употребу војске у Немањићкој Србији, пре свега морамо да разумемо промене које су се десиле у тадашњем цивилизованом свету а које су итекако утицале и на Србију и на њено унутрашње уређење. Процес феудализације Србије, који је већ у Немањино доба (1166—1196) био прилично одмакао, довршио се за владе његових потомака. Сва земља прешла је у посед властеле, цркве и владара. Њен највећи обрадиви део припадао је властели (племству), која се временом раслојавала на велику, малу и властелинчиће. Великаши су могли поседовати и читаве жупе, а властелинчићи су већином лично обрађивали своје парче земље, али је било и таквих који су имали читава села. Властелинства су чинила основу државне организације. Властелин је имао управну, судску и војну власт. Владар је био на челу државне управе, али су његову власт ограничавали црквени и световни великаши. Велика кохезиона сила била је српска православна црква, централизована и организационо прилагођена државним потребама. У њој су владари имали имали моћног савезника, па су је богато даривали земљом. У освојеним областима Македоније, Епира и Тесалије српска и албанска властела заменила су византијску. Ранија властела се понегде задржала на нижим положајима. Дошљаци су доводили своје оружане пратње, које су често насељавали и на црквену земљу (чиме се црква војно активирала), а део су задржавали код себе на дворовима, у градовима. Феудалне војске су територијалне, земљопоседничке војске. И у Србији Немањића, војна обавеза била је везана за земљишни посед. По Душановом законику баштине су војевале војску, што се без сумње односи само на слободне баштине племства, на властелу и властелинчиће. То је била њихова лична обавеза. Баштине нису биле задужене одређеним војним контингентима (као што то није било ни на Западу), изузев у посебним случајевима. У Душаново доба, Будва, град од око 800 становника, била је обавезна да му стави на располагање 50 људи под једним капетаном за акцију на ограниченом простору. Такве обавезе су могле теретити и друге градове под српском влашћу, који су као посебне административне јединице били у аутономном односу према круни, али се аналогија не може проширити на властеоске баштине у унутрашњости земље.
У Србији није било изграђених феудалних лествица као на Западу. Намесници области или земаља били су, вероватно, одговорни да се сва властела и властелинчићи њихове територије одазову владаочевом позиву у рат. Пронија, византијска установа затечена у Македонији и пренета у Србију, била је изразито војничко добро које се, начелно, давало само активним борцима, за разлику од слободних властеоских баштина које су биле војнички јалове ако сопственик није био способан за војну службу.
Војна организација
Војска је била састављена из три елемента: властела с пратњом, особито коњица пронијара, даље оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пешадијски стрелци, и најзад страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајне. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође, војводе, којима се, по законику, имао свако покоравати као и владаоцу, али има података да се у царевом одсуству војводе нису хтеле међусобно покоравати. У одсуству владареву вођење војске често није било добро због великог броја војсковођа; како Кантакузин прича, заповедало је, у јесен 1342, српском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији беху Вратко и Оливер. Главни војсковођа одмах иза владара, носио је титулу челника или врховног челника, као што је случај са Радичем Поступовићем, челником деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића. По законику цара Душана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки власник баштине, не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали "војници", особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи, у повељама, нарочито ослобађају те дужности. Нису познате појединости о том. Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Од приморских градова Будва је давала 50 људи под једним "капетаном", који је добијао од општине двоструку плату и коња; али Будванци су само онда били дужни војевати, ако би "краљ" лично био у војсци, па и то само у оним војним походима, који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.
Властела
Главнину оружане силе чинила је властеоска војска, састављена из жупских (покрајинских) контингената врло неједнаких по величини и квалитету, што је зависило од пространства, насељености, богатства и ратничких традиција територија са којих су прикупљени. Ови одреди називају се војске и војводства. Њихово видно обележје био је стег, по коме су вође називане и стегоношама. Војска је окупљана од случаја до случаја. На владарев позив властела и властелинчићи су у одређено време долазили на одређено зборно место. Али властела се није увек спремно одазивала. Устезала се нарочито када није била непосредно заинтересована за рат, а владар није имао довољно снаге да је присили на послушност. Често је и задоцњавала. Властела је својим оружјем слободно располагала, па је и ратовала за своје интересе. Крваве распре међу великашима нису биле ретке. Душанов законик (1349) је институцијом двобоја покушао да ограничи свађе племића на личне сукобе и борбе. У династичким сукобима властеоске војске су играле главну улогу. Мање су биле могућности одметања оних жупа на чијем челу су стајали краљевски чиновници (кефалије), ако се (што је била тенденција времена) нису претворили у феудалце. У начелу, пронијари су морали бити послушни према круни. Намесници земаља били су, у суштини, пронијари. Српска властела и владари су се одликовали ношењем златног појаса, о који су качили оружје. Тако архиепископ Данило у житију Стефана Драгутина наводи да је Драгутин носио златни појас за оружје, кога се одрекао када је предавао власт брату Милутину. Такође је напоменуто да је цар Душан после свог крунисања за цара, као знамење царског звања носио црвену обућу. Главна одлика властеле је била поседовање богатије ратне опреме, јачих коња као и поседовање разних животиња за лов, као што су хртови, соколови и орлови. У народном предању се напомиње да су Девет Југовића поседовали хртове и соколове, који су после њихове смрти побијени као вид жртве. Српска властела је уживала и у вишебоју, пандаму витешког турнира. На вишебоју би се властела огледала у гађању прстена на врху копља из лука и стреле или би се ратници огледали у двобоју, а најбољи би од владара добили златни појас као награду. Још једна одлика српске властеле била су коса и брада. Српски властелини су у средњем веку пуштали дугу браду која је ишла у два крака. Српска властела била је образована за своје време и служила се са више језика народа са којима је долазила у контакт.
Сељаци
Властела је од потчињених људи водила у рат само онолико, колико је могла да одвоји и издржава, најчешће слуге и коњушаре, који су свакао били и наоружани. Радна снага била је врло драгоцена, па се због тога кметови и везују за земљу. Властела није имала рачуна да од добрих кметова ствара рђаве ратнике. Слабо наоружани и слабо извежбани пешаци тада нису значили много на бојишту. Наоружани кметови не би ни трпели тешку власт властеле. Посебна дужност кметова била је да одржавају и чувају утврђене градове, да дају стражу на путевима и на граници, где су гранична властела или крајишници били одговорни за безбедност. Црквене баштине биле су ослобођене војне обавезе. Манастирски сељаци били су дужни само да чувају манастирске куле. Народ је могао активно учествовати у рату само у одбрани ужег завичаја – традиција још из времена племенског друштвеног и војног уређења. Тактички је то могло бити ефикасно само у расутој борби у планинским и шумовитим крајевима. Мађарски краљ Лудовик I, на пример, осетио је 1359. сву тежину ратовања у шумама око Рудника против наоружаних сељака. У таквим случајевима су се и манастирски кметови морали латити оружја.
Најамници
Поред територијалне (властеоске) војске било је у Србији и страних најамника. Најранији случај употребе најамника јесте битка код Пантина, где су Немањина браћа против Немање повела најмничку војску састављену од Турака и Франака ојачану Византијским одредима. Немања их је код Пантина дочекао са домаћом војском и до ногу потукао. Краљ Драгутин је од угарског краља као помоћ у бици на Гатачком пољу, добио поред угарских одреда и куманске најамнике. Касније се јављају за владе краља Милутина (1282—1321), у исто време када су обновљени рудници почели да доносе значајне приходе централној власти, која их је и узимала у службу. Милутин је узимао источне лаке коњанике – туркополе, Кумане, Татаре, Алане (Јасе, Осете). Касније, у доба Стефана Дечанског (1321—1331) и цара Душана (1331—1355) служе западни најамници – витезови, ефикаснији тешки коњаници, вероватно и скупљи. Врло вероватно да је Душан, боравећи у младости, током изгнанства његовог оца на византијском двору приметио да византијски цар користи најамнике варијашка гарда и да је један од корака ка титули цара био да и сам набави стране плаћенике као личну телесну гарду по узору на византијске цареве. Најамници су тада били једина стајаћа војска, уколико и они нису били насељени на земљи као Милутинови туркополи; иако малобројни (до 2.000), они су били најсигурнији владарев ослонац, али су се знали и побунити ако нису били редовно плаћани. У доба Душана (1331—1355) гарнизонирали су и у заузетим градовима. У бици код Велбужда краљ Стефан Дечански је располагао са 1.000 најамника Немаца и Шпанаца, од којих су 300 били оклопници. Душанову личну гарду чинило је 300 немачких оклопника.[23] Најамници су најчешће коришћени при ратовању изван граница Србије, пошто су за ратовање изван земље била потребна издатна средства, који већина српских војника није имала, а и српски војници нису били вични ратовању изван земље. Од најамника најпознатији су били Палман де Брахт, капетан гарде (велики тепчија) цара Душана, његов брат Кијаране и Палманов синовац Ђорђе.Деспот Ђурађ Бранковић је 1429. године током градње Смедерева боравио у Солуну, где је прикупио људе војнички добро извежбане и добро их је плаћао. Радило се о Грцима и Латинима из Мореје, по речима Тодора Спандуџина отменим људима, са чијим одласком у Србију на службу деспота Ђурађа је Мореја изгубила своје најбоље војнике. Овим војницима је командовао брат Јерине Бранковић, Тома Кантакузин.
Лазарева војска
Војска Моравске Србије истакла се у локалним сукобима међу српским великашима након смрти цара Уроша 1371 (нарочито у рату против Алтомановића (1371—1373), док је у два наврата потукла Турке: један пљачкашки одред разбијен је на Дубравници (1381), а војска самог султана Мурата побеђена је на Плочнику (1386). У великој мери то је и даље била војска Немањића: једина новина било је увођење ватреног оружја, које се помиње од 1373.
Обука војске
Податци о обуци и вежбама српске војске долазе из два извора, оба везана за битку на Велбужду. Први извор говори да су српски стрелци били одлично извежбани за битку да користе лук и стрелу. Други из Душановог законика, где Стфена Душан наводи да је он лично изабрао и увежбао војску за битку:„И ми сабравши војнике отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, око петнаест хиљада, и од свег срца подигусмо руке наше ка свемогућем Богу.”
Ратна опрема
Властела се борила на коњу, а властелинчићи, претежно, пешке. Коњаници су имали копље и мач, вероватно и буздован (палицу), а пешаци-властелинчићи копље, мач и штит; себри (неплемићи) били су стрелци или праћкаши и били су наоружани секирама. Самострел се слабо употребљавао. Византијски извори из доба Манојла Комнина (1180) тврде да је већина српских бораца била наоружана копљима и дугим штитовима; имућнији ратници имали су и оклопе за људе и коње. Најбољи су добављани из Италије. Потпуну витешку опрему у западном смислу могао је имати само мали део коњаника, само имућна властела. У Србији је чак постојала византијска функција мачоносца, особе која је владару носила мач, о чему сведочи фреска краља Владислава, у пратњи мачоносца са мачем. Иако је развој српског наоружања потицао са стране, то оружије је добијало белег народа који га је употребљавао, тако да је српско наоружање у средњем без обзира на његово порекло српско. Срби су знатан утицај црпели и од западних народа првенствено Нормана који су освојили Сицилију, као и од Германа од којих су усвојили израду конусних шелмова,мачева, штитова,тешких копаља, док су од источних народа, Хуна, Авара и Бугара усвојили крљушт оклопе од металних плочица и вережњаче,шиљате шелмове и облике лукова и стрела.
Ратни барјаци
Сачувани су подаци о четири барјака. Један је барјак краља Уроша са приказом сунца и светца, који је оштећен и чува се у музеју Срема, друге две су барјак крсташ и троугаони барјак цара Душана, који је Душан користио у опсади Сера и који су предати братству Хиландара,током његовог боравка 1347 и 1348. године, где се и данас налази. Како је напоменуто барјак је облика троугла и израђен је од јаке црвене и зелене свиле. Четврти барјак који је такође припадао цару Душану, налазио се у манастиру Горњак све до Првог светског рата, када му се губи сваки траг. Српски средњовековни барјаци, према малоборјним податцима, могу се поделити у пет група:
1. Ставролике заставе-барјаци крсташи који су нам познати са новца краљева Уроша, Милутина и Драгутинакао и два барјака са Хиладнара која се приписују цару Душану,
2. Хагиографске заставе- с приказима светаца и иконама као застава краља Уроша из Морића,
3. Хералдичке заставе-застава са грбом двоглавог орла цара Душана,
4. Униколорне заставе-жута застава коју традиција приписује Стефану Дечанском и
5. Биколорне заставе-у коју спада црвено плава коњичка застава краља Владислава.
Религиозност
Религиозност тј. побожност је у Средњем веку играла велику улогу у животу људи. Тако је и код Срба она имала значајну улогу. Забележено је да је Стефан Немања пред битку код Патина послао свештенике у цркву код Звечана да се моле и да је један од свештеника уснио Светог Ђорђа како говори да је дошао да помогне Немањи у борби са непријатељима. Стефан Дечански је такође пред битку на Велбужду отишао у цркву у Старом Нагоричану и упутио молитву икони Светог Ђорђа речима: „Страдалниче Христов Георгије, види велику невољу и тугу срца мога и пожури да ми помогнеш у овој борби против овога љутога цара, који се хвали против мога отачаства, и покажи силу твоју, као што си некада помагао господину моме Симеуну Немањи против његових непријатеља, да и ја грешни видевши силу снаге твоје, прославим твоје свето име и украсићу ову твоју свету икону и приложићу овом твом светом храму многа изабрана добра.” Забележено је да је и цар Душан када је кренуо да сачека Мађаре који су продрли на север његове државе, отишао у цркву у Жичу и да се молио пред иконом Христа Спаситеља са речима: „Господе Исусе Христосе, истинити боже наш, не посмрами нас због светог твога имена пред овим поганим народом угарским, но даруј нам крепкост и силу, као што си некада даровао родитељу мојему против Бугара, тако и сад бори се самном и буди ми помоћник против противника мојих и нека се посраме и погану, а ми ћемо се укрепити силом твојом.”
Недостаци средњовековне Немањићке војске
У офанзиви српска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под краљем Милутином његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313. у Малу Азију да помогне војсци цара Андроника II против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника. Кантакузин се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали српски ратници само су неупотребљива гомила они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје бојне коње и оружје кући. Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб посели Епир и Тесалију 1348, било је у српској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника III на Албанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед српског освојења, Епир беше поново насељен арбанашком властелом и ратницима. Димитрије Кидон каже у једној од својих беседа 1366:Срби и Бугари блиски су Византинцима, слични су нам и исте су вере, али, Византија се не може надати помоћи од њих, јер су то сиромашни народи, који немају обичај да ратују у далеким земљама. Овај недостатак показао се код експедиција у Тракију. Када је Стефан Душан 1352. послао цару Јовану Палеологу помоћ под казнацем Бориловићем, потукоше код Димотике турске чете, присталице Кантакузина, изненадним нападом, до ноге српске коњанике којих је, по Кантакузину, било 7.000, а по Григори 4.000, и који су имали слабе коње, а уз то беху и невични крају. Исто тако, офанзива краља Вукашина и његова брата Угљеше 1371, против Турака у једренском крају, довела је до страховита пораза на обалама Марице, у шумовитом пределу Черномена.
Стратегија и тактика
Битака на отвореном пољу било је мало у позније доба Немањића. Све се решавало тврђавском војном, опсадом градова. У бојевима и биткама главну реч имали су коњаници, али су и пешаци играли знатну улогу, већу него у исто доба на западу. Српска властела је вероватно ратовала о свом руху и круху у извесним временским и просторним границама. Експедиције на дужим правцима, као она Новака Гребострека или Бориловића, падале су свакако на терет краља, односно цара. Што се тиче начина ратовања, обичај је био да су се у ратовима између хришћана исте вере на Балкану: Византинаца, Епираца, Бугара и Срба, задржавали у ропству само војсковође, и то обично у железним оковима на ногама; просте војнике брзо би разоружали и слали кући. Изван битке није био нико убијан, а и заробљеници нису се продавали у робље. Само су поганичким (нехришћанским) најамничким вођама отсецане главе и натицане на копље, као једном Татарину у византијској служби 1282, Чрноглаву. Ратовало се највише тако што се пустошила непријатељска земља, што су се уништавали воћњаци, виногради и засејана поља, и што су зграде спаљиване. Испред војске ишле су извиднице. У подизању утврђења и опсађивању градова Срби се нису могли мерити са Византинцима, који су очували традиције грчке и римске архитектуре. Још и за владе Стефана Душана, византијски градови у Македонији приморани беху на предају више пустошењем околине и глађу него систематском опсадом. О овој теми, може још много тога га се каже и напише. Ових пар страница је само почетак једном занимљивог и часног путовања кроз нашу славну историју. Наши преци су нам у аманет оставили много тога. Уградили су у нас љубав према отаџбини, према породици као нуклеусу наше нације и православљу као духовном бисеру васељене. Створили су војну силу, која је вековима бранила те постулате и нашу слободу. Не постоји народ који је кроз историју више патио него наш Српски народ. Нашу смо слободу увек скупо плаћали, али са нашег пута нисмо скренули, јесмо мало залутали, али још увек знамо где идемо. Тек треба да се угледамо на наше претке и да будемо спремни да жртвујемо све, па и оно највредније. Као и наши преци, који су својим јединством, вољом и снагом изградили нашу државу и војску, винули је у небеса и милошћу Божјом је васкрснути, ми треба нашом вољом, снагом и слогом да чувало то наше наслеђе и да једног дана поносно станем пред наше претке. Као што рече владика Николај спремајте се децо, за достојну смрт, недостојног живота.
Аутор: Јефто Грубор.
