Тих година, пред Први светски рат, многи Срби са аустроугарским држављанством отишли су у Сједињене америчке државе (САД) у потрази за бољим животом и слободом о којој су сањали. Радили су и градили своју будућност у новој земљи, а онда су чули да је њиховој отаџбини потребна помоћ. Нису оклевали. Добровољно су се пријавили да бране Краљевину Србију.
До почетка рата 1914. године у САД је живело најмање 40.000 Срба, од чега их је око 10.000 када је рат почео отишло да се бори у српској и црногорској војсци.
Прве две године 1914-1915. долазили су самоиницијативно у Србију. Од 1915-1916. године били су у елитној јединици српске војске Добровољачки одред Војина Поповића – Војводе Вука, која је штитила одступницу српске војске преко Албаније, а такође су пробили фронт на врху Кајмакчалан на Солунском фронту. Уз помоћ француске, енглеске и америчке владе добровољци су прикипљани у САД и од 1916-1918.
На пут су кренули носећи америчку и српску заставу. Били су то хероји којих се Србија и данас с поносом сећа по храбрости и јунаштву.
Један од људи задужених за њихово окупљање био је Павле Јовановић, резервни поручник и грађевински инжењер.
Он је маја 1917. године кренуо из Београда у Сједињене америчке државе (САД) и Канаду и за годину дана успео да окупи део добровољаца и помогне у њиховом одласку у отаџбину.
Јовановићев праунук Милош Павковић у разговору за Фондацију мисија Халијард каже да је то била војна мисија Краљевине Србије о којој је слушао од своје баке Надежде Павковић.
“Она ми је испричала да је кренуо са Крфа и потом путовао преко Италије, Француске и Велике Британије, одакле је бродом отпловио у Америку”, прича Милош.
Бака му је често показивала фотографију прадеде у српској официрској униформи говорећи да је настала у Лондону 1917. године када је био на путу ка Америци.
Осим пасоша, пронашао је и његов рукопис у ком помиње да је био упућен у Америку у мају 1917. године са пуковником Миланом Прибићевићем, вођом војне мисије, ради “врбовања добровољава” за Солунски фронт.
С Павлом је на пут кренуо и потпоручник Константин Јоксимовић. И док је Константин добио задужења у Њујорку, Павле је неко време био у Канади, а потом је и сам дошао у Америку.
“Прадеда је у мисији провео око годину дана, иако је она трајала нешто дуже, односно око годину и по дана. Мисија је имала бројне тешкоће, али је ипак успела да обезбеди добровољаце за Солунски фронт и тако попуни српску војску,”, каже Јовановићев праунук.
Обезбедили више хиљада добровољаца за Солунски фронт
Мисија у којој је уцествовао Павле Јовановић је, упркос бројним потешкоћама, успела да обави задатак. “Добровољци из Америке и Канаде имали су значајан допринос у пробоју Солунског фронта, а самим тим и у укупном доприносу Војске Краљевине Србије у победи Савезника у Првом светском рату”, прича Милош.
Целокупна војна мисија Краљевине Србије у САД у којој је био и Милошев прадеда, прикупила је око 5 хиљада добровољаца, првенствено српског порекла.
“Не знам да ли негде постоји тачан списак свих имена људи који су се тада пријавили и њихов прецизан број. Оно што знам јесте да су у јануару месецу 1918. године добровољци прикупљени у Чикагу, одакле су пребачени у војни камп Форт Луис у Канзасу”, додаје Милош.
Основна војна обука претходно је вршена у српским добровољачким камповима у Новом Брунзвику и Новој Шкотској.
“Српска Краљевска влада је у француским лукама у Марсеју, Авру и Бордоу основала центре за прихват добровољаца из САД. Највећа група добровољаца је пут Европе кренула у фебруару 1918. године”, прича он.
Добровољци су прво стигли у Француску одакле су били послати у тамошњу војну базу у Бизерти у Тунису, где су пролазил комплетну војну обуку.
Брат му погинуо у одбрани Београда 1915.године
Павле је рођен у селу Пударци код Београда. Отац Милош био је кафеџија и умро је млад. Имао је старијег брата Радоицу који је погинуо у Првом светском рату у одбрани Београда 1915. године на Дорћолу у чувеном одреду којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић.
“До краја свог живота туговао је за братом који је настрадао и чије тело никада није пронашао, па није имао прилику да га достојанствено сахрани”, прича праунук Милош.
И млађа сестра му је умрла док је била млада, тако да му је од ближе фамилије остала само мајка Марија. “Оженио се 1913. године Зорком Ђорђевић са којом је имао три сина и ћерку Надежду чији сам ја унук. Поред мене сада има још десет праунучади”, каже Милош Павковић.
“Из Бизерте су сада као обучени војници слати на Солунски фронт у јединице војске Краљевине Србије и у Југословенску дивизију”, каже Милош.
Била је то велика помоћ за војску, која је већ била измучена и десеткована свим страхотама које је прошла у Албанској голготи 1916. и при каснијим ратним операцијама.
Он је, каже, веома поносан на свог прадеду и често гледа његове фотографије, ствари које су остале сачуване, као и бројне награде и медаље које је добио у знак захвалности.
“Успели смо да сачувамо медаљу за храброст Милош Обилић, Албанску споменицу, медаљу за војничке врлине, његов џепни сат који још увек ради, лични печат са његовим потписом, печат за восак који је служио да се запечате писма, пасош, војничке књижице и друга документа, писма, као и књигу Тхе Греат Соутхњест коју је донео из САД…”, каже овај младић.
Нарочито му је драго што је Павле одликован свим краљевским одликовањима, међу којима је и Карађорђева звезда с мачевима, орден Белог орла с мачевима, орден Југословенске круне, орден Светог Саве…
“Жао ми је што је велики део предмета који су му припадали изгубљен, али морам напоменути да је на нашу кућу у Београду приликом нацистичког бомбардовања 1941. године пала бомба, па је доста тога уништено”, наводи он.
Такође, истиче, после Другог светског рата и доласка комуниста на власт није било подобно говорити и сећати се периода Краљевине Србије и Југославије у позитивном смислу и на неки начин је све то морало да буде силом заборављено.
“После рата приликом свог службовања прадеда је запослио већи број ратних добровољаца и својих сабораца на железници, где је радио, помажући им тиме да обезбеде себи и својим породицама егзстенцију у новим условима и новоствореној краљевини”, каже Милош.
Павле је успео да преживи ратишта и Албанску голготу, али судбина није дозволила да дочека дубоку старост.
Умро је 17. децембра 1936. године у 53 години од последица тешке упале плућа коју је задобио приликом оспособљавања пруге за саобраћај после судара теретних возова код станице Путинци у Срему.
“Провео је 48 часова на терену након чега се разболео и убрзо умро у Железничкој болници на Дедињу у Београду. Његово тело измучено тешким данима које је провео у рату и Албанској голготи, које је на себи носило ожиљке од 22 ране није више могло да издржи”, каже Милош.
