Који год Србин или Српкиња добије прилику да оде у Јерусалим, мора обавезно да обиђе и некадашњи српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму.
Прича о овом необичном манастиру мора да почне од констатације да је Србија у средњем веку била једна од најбогатијих држава (нешто попут данашњег Катара на пример) и озбиљна европска сила која је поред српског манастира на Светој Гори Атонској, својеврсне српске амбасаде на најважнијем духовном месту православне Васељене, имала и свој српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у самом центру Хришћанства, старом граду у Јерусалиму.
Српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму саградио је српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) који га је подигао 1313. године, а сам манастир се налази се унутар зидина старог града у Јерусалиму, непосредно у близини Цркве Светог Гроба (Црква Васкрсења Христовог) и здања Православне Јерусалимске патријаршије.
Манастир је сазидан на темељима старог ромејског манастира ког су подигли Свети цар Константин и царица Јелена, а који се ту налазио од IV до IX века када је пропао у време Абасидског Калифата.
Српски краљ Милутин се одлучио на куповину овог запустелог ромејског манастира и подизање новог у част велике ромејске победе над Турцима из 1312. године којој су Срби дали кључни допринос, а која представља и први сусрет Срба и Турака на бојном пољу.
Манастир је подигнут за потребе српских калуђера у Светој земљи у којој је српско присуство, посебно монаха и ходочасника у континуитету бележено и одржавано још од времена великог жупана Стефана Немање, потоњег Св. Симеона Мироточивог.
Како стоји у једној повељи коју је касније издао цар Душан током 1350. године, српски краљ Стефан Дечански је овај храм додатно украсио, утврдио и даривао.
Како би српски православни манастир очувао самосталност, били су му потребни приходи. Сам манастир уклештен међу зидинама старог јерусалимског града, није имао никаквих обрадивих површина нити метоха, па је цар Душан Силни овој задужбини свога деде, краља Милутина, обезбедио стални приход.
Српском манастиру у Јерусалиму дарована је и половина великог прихода манастиру Св. Николе на Врањини – острву на Скадарском језеру – који, заједно са свим његовим метосима, постаје метох овог манастира, а повељом издатом 1350. године јерусалимски српски манастир добија и 500 перпера годишње, као део прихода који су Дубровчани уплаћивали српским господарима за уступање Стона и Пељешца Дубровнику.
Од тада су у Дубровник редовно одлазили српски монаси који су педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје срског владара као доказ да су они заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму, а што је све сачувано у Дубровачком архиву који је посредством краља Александра Карађорђевића враћен из Беча у тадашњи српски Дубровник 1920. године и данас чини најбољу грађу за изучавање српског средњег века.
Манастир светих Архангела је примао ове приходе све до 1501. године када је овај дубровачки доходак услед све отежанијих веза са Блиским истоком прешао на светогорске манастире Хиландар (највећи део) и Св. Павле. Занимљиво је да је етнички српска и изразито римокатоличка Дубровачка република поштовала ово завештање српских владара уплаћујући овај уговорени износ Србима Светогорцима све до XIX века и пропасти Дубровачке републике 1808. године.
Из једне хрисовуље чувене Маре Бранковић, супруге султана Мурата II и кћерке српског деспота Ђурђа Смедеревца, види се да је овај манастир у другој половини 15. века био једно време опустео, вероватно од заразе колере која је у неколико наврата харала градом.
Током прве половине 17. века почињу и страшни упади бедуинских племена који пљачкају манастир при чему је доста страдало и само братство.
Уз губљење српске државне самосталности, српским монасима понестаје сталних прихода које су добијали од српских владара и великаша, а смањује се и број Срба ходочасника, те су били принуђени да зарад опстанка православља у граду Јерусалиму свој српски манастир уступе православном грчком јерусалимском патријарху Теофану 1623. године.
Манастир се и данас налази под управом Јерусалимске патријаршије, а њиме је Пећка архиепископија и патријаршија преко српских монаха управљала свеукупно око 300 година.
