ШТА ЈЕ ТО СРБОФОБИЈА?

,,Ми смо Срби народ најнесрећни:

сваки Србин који се превјери –

просто вјеру што загрли другу,

но му просто не било пред Богом

што оцрни образ пред свијетом,

те се звати Србином не хоће.

Ово ти је Србе искобило,

робовима туђим учинило!“ П. П. Његош.

Коначно смо дочекали да се против некаквог ,,великосрпског националистичког шовинизма“ и „српског фашизма“, боре такозвана „АНТИФА“, „Жене у црном“, припадници ЛГБТ заједнице, бабе јајаре са диоптриом -14, војвођански аутономаши и остала ,,квалитетна“ елита коју углавном већина људи настоји и на улици да заобиђе.

Имајмо на уму да то нису никакви антифашисти већ антисрби и нису то никакви част и понос Србије и српског народа него посљедњи шкарт овог нашег ионако напаћеног друштва које свакодневно све више и више посрће под теретом неслоге, југоносталгије, југословенства, комунизма, атеизма, братомржње, „европских вриједности“, неког имагинарног сјећања о утилитаристичком животу који већина становника те бивше Југославије није ни видјело.

Лакше је ваљда југоносталгичарима да маштају о минулим бољим временима него да сада раде за напредак своје државе и народа.

Својим немаром и чувеном реченицом:

,,Ма баш ме брига“, дочекали смо да једног од највећих српских писаца, Борислава Пекића, пљују и мрзе они који су у животу прочитали пар сликовница и чули да је Тито највећи син наших народа и народности, а о Пекићу знају само да је био антикомуниста.

Пекић је знао шта је комунизам и упозоравао је Србе о том аутодеструктивном процесу.

Баш зато што је био умнији од већине данашњих Срба, данас је добио посвету преко свог мурала: ,,Смрт четницима“.

Даље смо дочекали и да се пљује и мрзи доктор Миодраг Лазић, човјек који је спасио стотине живота и то не само српских!

Ако је неко овоземаљско занимање хумано, то је медицина па још хирургија!

Неће покојном доктору Лазићу никада србофоби опростити залагање и труд да сваког српског рањеника спаси сигурне смрти.

Врхунац свих лудила и мржње је називање геноцидним човјека који је бранио свој народ и своју земљу у првим редовима фронта и у тој одбрани је успио.

Уз Младића у тај исти кош ,,геноцидних“ сврстава се ЦИЈЕЛИ СРПСКИ НАРОД!

То је онај исти српски народ који је у прошлих стотину година имао искуство Албанске Голготе, Крфа, Вида, Јасеновца, Јадовна, Госпића, Јастребарског, Доње Градине, Пребиловаца, небројених јама, казамата и стратишта, искуства србосјека и србомлата, искуства званог ,,100 за једног“, искуство Крагујевца, Велике, Кравице, Братунца, Вишњице, Бирча, ,,Олује“, ,,Бљеска“, Мартовског погрома и још небројених страхота и терора.

Наравно српски народ ово наведено не смије помињати пред својим мрзитељима.

Српски народ такође не смије помињати ни коначни резултат извјештаја независне међународне комисије предвођене професором Гидеоном Грајфом.

Српски народ не смије помињати ни љутог војводу са Динаре званог Поп Ватра, нити ђенерала Михаиловића који је један од најодликованијих српских официра и први герилац на тлу окупиране Европе у борби против фашизма.

Српски народ не смије дочекивати свјетског нобеловца Хандкеа, нити смије слушати Матију Бећковића.

Српски народ не смије читати Његошева дјела јер су неки генији дошли до просвјетљења да је ,,Горски вијенац“ геноцидан баш као и његов аутор.

Српски народ не смије помињати своју колијевку, своје срце и своју душу, своје Свето и мученичко Косово и Метохију, нити Љевишку бисер Призрена, нити Дечане, бисер у круни наше културе.

Не смије се помињати ни оно сјеме божура са Газиместана из кога је проникло, а затим и процвјетало јунаштво коме су се дивиле и коме ће се дивити генерације српског народа од Обилића и Лазара, Стефана, Ђурађа, Змај Огњеног Вука, Скендербега, Никца од Ровина, Карађорђа, вјечног Његоша, Марка Миљанова, краља Николе, Гаврила Принципа, сердар Јанка, славних војвода Мишића, Степе, Путника, Бојовића, војводе Воје Танкосића, војводе Јована Бабунског, хероине Милунке Савић, краља Петра, Драже Михаиловића па до најмањих нараштаја који чекају да покажу своју част и свој образ и да бар покушају да оставе своје име у историји свога народа.

Српски народ не смије поштовати лик и дјело блаженопочившег митрополита Амфилохија јер га милогорске усташе и којекакви Драгани Бурсаћи зову Ристо „сотона“ јер је успио да врати православље у Црну Гору у чијем кршу је комунизам пустио најјаче коријење.

Ако неки Србин одлучи да смије учинити нешто од наведеног, истог момента добија печат фашисте.

Сваки Србин од новорођенчета до најслабије старине је крив у очима наших мрзитеља и тако ће бити докле год нас има.

Младићев лик нацртан на зиду сада гађају јајима, а гдје су били 1995.године да му дођу лично и тада да га гађају тим јајима?

Што тада нису били јунаци?

Таквих се требамо чувати.