Први пут сам сазнао за Фрушку гору пре много година у Риму, на курсу југословенске књижевности код професора Предрага Матвејевића.
На студијском програму су биле и „Сеобе“ Милоша Црњанског и запањили су ме описи овог брда, које је за мене постало готово митско место и које је тада било само дугачка смеђа тачка на географском атласу, у зеленом мору Панонске низије.
Када сам се преселио у Нови Сад пре 15 година, једна од првих ствари које сам урадио била је да се попнем на Фрушку гору. Од тада су фрушкогорске шуме за мене идеално уточиште, где могу да побегнем да се шетам, читам и будем у друштву пријатеља.
Прошле недеље, после неке дуже паузе, вратио сам се у шетњу и, на своје велико изненађење, када сам стигао у предео који се зове „Дебели Храст“, нашао сам се пред језивим призором: шума, по којој су некада трчале срне и певале птице, трансформисана је у ратни сценарио, који подсећа на уништене шуме из Битке у Арденима током Другог светског рата. Свуда су се налазиле гране и остаци посеченог дрвећа, гомила дрвених трупаца спремних за транспорт, а стазе – којима већ данима пролазе тешка механичка возила – претворене у блато: те стазе данас више личе на ровове него на планинске путеве.
Привучен буком моторне тестере, ушао сам дубље у шуму у друштву другарице; двојица радника који су секли дрво, чим су нас угледали, отворено су нам претили и спречавали да сликамо шуму око нас, а затим су нас дуго пратили, све док нисмо успели да им заварамо траг и умакнемо. Стиче се утисак да није реч о обичном пошумљавању, већ о нелегалној сечи здравих стабала.
Никада нисам видео дрвеће тако радикално посечено у једном националном парку, до те мере да се читава подручја крче и стазе постају непроходне. Ако је оно што се дешава у шуми Фрушке горе легално, зашто су радници дошли да нам прете? Зашто нас нису испуштали из вида ни на тренутак док смо тешком муком покушавали да наставимо шетњу (стаза је била до те мере уништена да смо морали да се вратимо)?
Зашто нема чак ни табле која показује и објашњава који су то радови у току? Очекујем одговор надлежних органа на ова питања и желим да вас обавестим да мене претње уопште не плаше. Ни мене ни све оне који воле Фрушку гору.
Аутор је писац и професор италијанског језика на Универзитету у Новом Саду
Izvor: danas.rs
