„Никада нисам био срећнији к’о тај дан када ослободисмо Косово.
Боже мој, шта да ти кажем, од милине ударише ми и сузе и никако да стану. Начисто ме срамота, али шта да радим? Сетим се Лазара и Милоша и колико то давно беше. Јато белих голубова слеће на манастир Грачаницу. Све мислим, то су душе наших великана.
Одем до Грачаничког манастира и поздравим се са монасима, а монах Јоаким стално ме љуби и захваљује. Припалим ја свећу цару Лазару царици Милици и Југ Богдану и његовим верним синовима, а свеће, Боже мој, тако лепо горе – никада тако.
Јоаким рече звонару Ђури да почне да звони. А њихов звук беше тако леп, као музика и поче да се простире светом Косовском земљом обавештавајући наш верни и напаћени народ да је слобода дошла.
Те ноћи чини ми се беше и више звезда и некако су јаче сијале, а нарочито две. Све мислим, то нас наш велики Лазар и књегиња Милица гледају одозго.
Бог ми беше сведок.“
Живорад Миладиновић, стари српски ратник, из Сталаћа, припадник прве чете трећег батаљона деветог пука славне Шумадијске дивизије.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Извор: Инстаграм/Отачаство
