Идеолошко наслеђе прошлости оставља дубоке трагове у ткиву српског друштва. Искључиви, непомирљиви ставови и сукоби између четничког и партизанско покрета током и након Другог светског рата, укорењени су у политичком, културном и друштвеном животу Србије и данас. Сукоби из прошлости нису само приче из давнина; они су постали корен раздора и антагонизма међу људима. Ове разлике су од површинских одавно продрле у друштвено ткиво, стварајући илузорну слику стварности, нетолеранцију, нетрпељивост, па чак и мржњу.
Историја Србије од Другог светског рата до данас обилује сукобима, поделама и супротстављеним идеологијама вођа оба покрета уз свесрдно досипање уља на ватру подела од стране Запада. Ови елементи су често били полазна тачка за поларизацију друштва и стварање оштрих подела, доводећи до ситуација где је чак и крвна веза била немоћна пред идеолошким тензијама.
Мало је познато да су и четнички и партизански покрет у својој основи југословенски и антифашистички, са већином Срба у оба табора, док су рецимо Хрвати изнедрили усташе и домобране. Занимљиво је и да данас многи сматрају да су четници српски покрет. Но, како се рат распламсао, тако су исти Срби али и друге нације биле приморани да бирају стране – четници или партизани. Овај избор није био само политички; често је то био избор између живота и смрти.
У јавности се пренебрегава изношење чињенице да су на почетку рата 1941. године четници и партизани деловали заједно и били саборци у борби против окупатора. Уједињени, створили су највећу ослобођену територију у Европи. Такође, истине ради о оба покрета важно је истаћи да је међу четницима постојао значајан број Словенаца, Јевреја и муслимана.
У контексту националног јединства, по правилу и нажалост, препречили су се спољашњи фактори који су преко „агената утицаја“ хушкали једне против других. Тада је постало јасно да су Јосипа Броза Тита приволели као човека који ће следити њихове интересе на овим просторима. Сарадња са четницима са званичном Југословенске војске у отаџбини са владом у Лондону, јединог легитимног покрета отпора, у већој мери српског покрета од партизана – стране службе су искористиле да би на својеврстан начин ‘легализовалe’ Јосипа Броза Тита.
Уследио је потпуни раскол, етнички, верски, идеолошки сукоб, док су савезништво два антифашистичка покрета заменили отворен сукоб у грађанском рату а и стид и срамота који су опстали до данас. Брат је био против брата, отац против сина. У породицама су се стварале дубоке пукотине између оних који су подржавали различите правце идеологија, а та раздвојеност се преносила и на наредне генерације.
Један од најдраматичнијих и најтрагичнијих аспеката ових сукоба јесте да су деца, младићи, били одвођени у рат за идеале и идеологије које нису сами изабрали. Неки од њих су се нашли у ситуацији да се супротстављају властитој породици – једни у униформи четника, други као партизани. Овакви трагични примери илуструју дубину погубних подела и штету коју су нанели породицама и друштву, али и присуство страних служби које су систематично спроводиле своју стратегију слабљења и поделе Срба.
Грађански рат између ова два покрета, који није завршен, постао је средство политичких елита за одржавање моћи и манипулацију масама. Сукоби су оставили незацељене ране усађене у колективној свести људи, а њихова осећања срама због недостатка смелости да себи признају истину још увек имају снажан и видљив утицај. Чак и данас, после 70 година, та историјска тензија се осећа и свакодневно испољава.
Промене нису дошле јер су “неки заборавили” да их иницирају. Уместо да се суочимо с прошлошћу, људи радије бирају да наставе да балансирају на ивици старе трагедије. Национални идентитет је постао тако ригидан да су људи постали слепи за могућности промене. Замена оваквог устаљеног обрасца захтева ангажовање читавог друштва – политичара, интелектуалаца, образовних институција и медија. Кључ је у стварању климе која цени различитости, подстиче дијалог, обухвата и истиче плуралитет српског друштва.
Примера ради, председник СПС-а, министар спољних послова и потпредседник Владе Србије Ивица Дачић је постао оличење политичких парадокса у Србији. Као лидер социјалиста и државни званичник посећује Кућу цвећа и полаже венце на гроб Јосипа Броза Тита у покушају да се премосте идеолошке разлике – што доводи до негативних реакција, указујући на сложеност ситуације и колико је тешко изградити заједништво и превазићи поделе које потичу из прошлости.
Чак и потези попут недавног откривања споменика и отварање музеја посвећеном генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу које су направили и иницирали удружења “Наша Дрина” и борачке организације Србије и Српске на челу са послаником СПС-а Игором Брауновићем, јасно усмерени ка очувању историјског сећања, перманентно су изазвали контроверзе јер и такве акције повлаче стара питања, буде старе ране и подстичу нове поделе међу људима.
Ретроактивни рат, или грађански рат који никад није ни престао постао је токсична пилула коју многи и даље безрезервно гутају, заборављајући да је политика као и живот – некад морамо окренути нову страницу. Ипак, многи се чврсто држе прошлости, чак и кад је јасно да нас она спутава у напретку и процесу преко потребног националног помирења.
Национално јединство постаје мисаона именица јер смо заглавили у зачараном кругу сукоба од којих је сукоб четника и партизана најжилавији, као да смо заборавили да постоји будућност изван овог архаичног дијалога. Реторика подела, уместо да правилно усмерена буде средство помирења и јединства, постала је оружје за одржавање раскола у Срба.
Да бисмо превазишли мишолики приступ прихватања расцепљивања српског националног бића, морамо се суочити са чињеницама из прошлости и отворити се ка стварању нових вредности које су у складу с модерним друштвом.
Партизанско-четнички или четничко-партизански сукоб је постао болна успомена на прошлост, уместо прилике да након научене лекције буде темељ за постављање основе за бољу будућност. Кључно питање које се поставља је како превазићи настале поделе које и даље потресају српско друштво?
Стварање националног јединства захтева свест о историји, суочавање са њом кроз промену парадигме, али истовремено и окретањем ка будућности. Едукација, дијалог и промовисање заједничких вредности би знатно помогли у стварању разумевања између различитих група и смањењу тензија које произилазе из идеолошких подела.
Да би у томе успели, морамо бити оштри и окренути будућности уместо самосажаљевања и самопонижавања, да би могли кренути напред. То значи и да морамо да реформишимо образовање тако да се стави тачка на и, и престане са једностраним приказом историје. Омогућимо слободан и непопустљив дијалог о тешким темама из прошлости.
Подстакнимо културу која слави различитост и идеолошку инклузивност кад је политичка нација у питању. Политика треба да тежи помирењу, не даљим поделама. Медији морају бити одговорнији и пружити више разноликих перспектива. На нама је да одлучимо да ли ћемо остати заробљени у канџама давно прошлог времена или ћемо изабрати пут напретка и развоја.
Национално јединство захтева храброст да се превазиђу антагонизми и да се закорачи ка заједничком циљу стварања боље Србије и бољег човека. Потребно је градити друштво које шири солидарност, толеранцију и гради мостове међу људима уместо блатних зидина и камених утврђења.
Наратив би морао да се развија у правцу који нуди различите токове агресивног и дискриминаторског поступања ка уједињујућем курсу. Ово није лак процес, али је истински напор кључан корак у стварању што здравијег и просперитетнијег друштва за све грађане Србије.
