Странке десне оријентације у Србији суочавају се с бројним изазовима на политичкој сцени, али и отварају потенцијалне прилике за поновни успон путем сарадње и обнове својих политичких позиција. Ови изазови произлазе из објективних и унутрашњих фактора, а кључ за њихов успех на предстојећим изборима заказаним за 17. децембар зависиће од способности да се прилагоде новим околностима, пронађу компромисе и препознају ове изазове и правилно реагују. Ово звучи као опште место, али то је тако.
На супротној страни спектра, највећа проевропска партија, Странка слободе и правде, представила је оно што она види као оптималан модел приступа за предстојеће изборе – формирање једне изборне листе окупљене око организатора протеста „Србија против насиља,“ која би се тако и звала. Но, чак и уједињени, сусрећу се са потребом за широм политичком платформом, недостатком јасног плана за промену власти, конкретних решења за горуће проблеме грађана и одсуством снажног лидера унутар грађанског дела опозиције.
Пожељно би било да опозиција, уколико жели да оствари озбиљнији резултат, профилише и лидера десног корпуса, имајући у виду фрагментацију гласова у различитим ставовима везаним за НАТО, Косово, Републику Српску, Русију.
Изузимајући Странку слободе и правде, један од најзначајнијих објективних фактора који је допринео смањењу утицаја десничарских али и проевропских странака јесте њихова ограничена медијска видљивост. Већина медија који су блиски власти често неправедно занемарује ове странке, што им отежава приступ широкој јавности и промоцију својих политичких програма, без обзира на њихову униформност. Ова медијска маргинализација значајно отежава комуникацију са бирачима а томе доприноси и то што су њихове поруке неретко стереотипне.
Други стварни фактор који је утицао на тренутну ситуацију у опозицији је промена приоритета међу бирачима. На пример, питање Косова, некада централно за десне странке, сада је помакнуто у други план у светлу недавних догађаја, као што су масовна убиства и протести под називом “Србија против насиља”, које је покренула проевропска опозиција али и социјалних тема као што је пад стандарда грађана.
Ови догађаји су усмерили пажњу јавности на друге теме, смањујући интересовање за националне теме. Дешавања у Бањској су привремено вратиле Kосово у жижу јавности али је вероватно да ће то бити кратког домета. Друга ствар је да су некада само проевропске странке заступале идеје уласка у ЕУ коју сада заступају готово све политичке опције што у великој мери обесмишљава постојање и функцију многих опозиционих странака. Тиме и проевропске странке у односу на владајућу коалицију која се исто тако декларише као проевропска губе своју ексклузивност, па је потребно да пронађу и друге теме на којима би мобилисали опозиционе бираче.
У том контексту, странке опозиције морају хитно да се ангажују у пуном капацитету како би поново привукле пажњу бирача и повратиле свој политички утицај. Овај процес захтева не само реевалуацију њихових политичких програма, већ и способност да привуку апстиненте и преузму део бирачког тела од Напредњака – тако што ће размотрити основне аспекте свакодневнице живота просечног грађанина Србије.
Већина грађана изјављује да живи лоше, не зарађује довољно за основне животне потребе, што јасно указује на озбиљне социоекономске проблеме и индикатор је спремности подржавања других опција ако понуде боље решење за пад стандарда. Подршка тренутној власти се и огледа кроз парадокс власти, укључујући став да је власт лоша али да су јој алтернативе још горе. Осим тога, део бирача гласа за победнике или за владајуће странке па им дају подршку док год процењују да они добро стоје.
Опозиција, уместо да се непрестано и темељно посвети кључним проблемима пресудним за живот обичних грађана попут раста цена (храна, лекови, енергенти…), пада животног стандарда и свеприсутних социјалних изазова – користећи своје ограничено медијско присуство и ресурсе у поређењу са владајућима како би привукла већу пажњу и мобилисала бираче уочи избора, то избегава да чини. Чак се тиме више бави СНС, у оквиру изборне кампање што парадоксално актуелну власт додатно учвршћује. Из редова опозиције морају схватити да, чак и са изванредним политичким програмом, у таквој консталацији снага немају велику шансу за значајнији успех, а камоли победу.
У прилог томе говори и да грађани јасно изражавају и незадовољство радом тренутне власти. То може бити последица перцепције корупције, неефикасности, или непопуларних политика. Без обзира на разлог, ово је знак да ни тренутна администрација није успела да задовољи потребе грађана. Најјачи аргумент у прилог власти је перцепција бирача да је опозиција “неспособна” или “гора од власти”. Владајућа странка ради на том утиску систематично, а неретко јој у томе помаже и деловање опозиције.
Поред тога, кадровска решења и стратегија изласка на изборе, попут формирања заједничких блокова играће кључну улогу. Тренутна истраживања јавног мњења указују на пад популарности десно оријентисаних партија, али овај пад још увек није драматичан. Међутим, брза акција и обнова политичких позиција су неопходни како би се очувао политички плурализам у Србији и бирачима понудила разноликост избора на предстојећим изборима.
Тако су се Двери и Заветници удружили у Српски државотворни блок, док је НАДА коалиција између Нове Демократске странке Србије и ПОКС-а. Очекује се да ће се ове две политичке групације ујединити у један предизборни блок, а постоји могућност да им се придружи и Народна странка. Ово ће значајно обликовати политичку сцену пред надолазеће изборе. Можемо очекивати да се њихов блок прошири и да им се прикључе друге парламентарне и ванпарламентарне странке.
С обзиром на променљиву политичку ситуацију, изборни резултат ће зависити од способности опозиционих странака да се прилагоде новим околностима, договоре у колико колона ће пред гласаче и понуде релевантне политичке програме. Без промене у приступу, и с обзиром на то да медији често дају предност најважнијим или тренутно најактуелнијим темама у политичком дискурсу, изборна трка за опозицију бива унапред изгубљена, а странка на власти остаје неприкосновена.
Хипотетички, да је у Србији у временском периоду од избијања пандемије Ковид-19 до ратних сукоба у Украјини и Израелу, једна опозициона опција постала синоним за теме попут цена, стандарда и социјалних проблема она би представљала озбиљног ривала СНС-у на изборима у децембру, на свим нивоима. Колико ће опозиција успети да понуди бирачима у убрзаној изборној кампањи и обезбеди крајњим резултатом, остаје нам да видимо.
