У срцу Новог Сада, Филозофски факултет постаје позорница за драматичне политичке сукобе, изложен дубоким поделама које потресају не само универзитетску заједницу већ и шире друштво. Наизглед обична блокада факултета постаје симбол дубоких друштвених тензија, упућујући на недостатак јасне стратегије и лидерства у суочавању с изазовима који прожимају образовни систем.
Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду као најстарији играо је кључну улогу у образовању генерација студената. Међутим, претходних година, факултет је постао поприште различитих контроверзи и инцидената који су указивали на дубоке проблеме унутар универзитетске заједнице. Претходни сукоби, као и недостатак решавања темељних проблема, допринели су ескалацији садашње кризе.
Дакле, кризу на Филозофском факултету у Новом Саду додатно је продубио инцидент везан за професора Динка Грухоњића, који је изазвао контроверзу због снимка где наводно велича усташког злочинца Динка Шакића, што је довело до протеста и захтева за његово удаљење са факултета.
Он је то оштро негирао, док се спорадично спомиње и да је снимак монтиран. Грухоњић тврди да је напад на њега организован од стране високих званичника владајуће странке. Осим тога, истиче да је републички посланик Миленко Јованов изнео шовинистичке увреде на његов рачун, након чега се на згради у којој живи са породицом појавио графит који позива на његово убиство.
Ипак, некако се пренебрегава да су највећи проблеми у низу запаљивих изјава Динка Грухоњића, који се представља као либерал и изјашњава као атеиста, напади на Српску православну цркву и српски народ. Његове речи су одјекнуле као ударац у темеље верске и националне идентификације, изазивајући оштре реакције међу грађанима.
Грухоњић је изнео контроверзне ставове о архитектури цркава у Војводини, називајући их “запишавањем територије”. Кроз критику стила градње цркава, Грухоњић је индиректно напао српски идентитет, инсинуирајући да је он потиснут у корист византијско-рашког стила. Његова увредљива поређења, попут оног о цркви на Телепу у Новом Саду коју је назвао “монументално одвратном” и да “Телепу стоји као пилету сисе”, додатно су подстакла тензије и нетрпељивост.
Уз то, Грухоњић се није зауставио на критици архитектуре. Његови напади на вођство СПЦ, попут алузије на владику Иринеја Буловића као “Сарумана из Господара Прстенова”, су дубоко увредљиви и непристојни. Овакви напади не само да подривају ауторитет верских лидера већ и подстичу неповерење и анимозитет према институцији која је битан део српског идентитета.
Додатно, Грухоњић је износио увреде на рачун већине студената и младих, називајући их “говнима” и “медиокритетима”. Његова дехуманизација младих генерација и омаловажавање њихових потенцијала за будући развој само продубљују јаз између генерација и подривају друштвено поверење.
На фестивалу у Хрватској, његови изливи нетрпељивости према српском идентитету и култури су изазвали осуду и отпор код грађана Србије. Његова неумерена реторика и нетолеранција према српској култури представљају озбиљан изазов за друштвену кохезију и национално јединство.
У целини, Грухоњићева острашћеност и агресивност према СПЦ и српском идентитету захтевају озбиљну реакцију од стране друштва и надлежних институција. Овакве изјаве, колико год перфидно пласиране и уз дозу “хумора”, подстичу поделу и нетрпељивост, а такође угрожавају основне вредности толеранције и поштовања у друштву.
Но, јучерашњи протести, окупљање стотина младих људи и студената, не само што траже удаљење професора Динка Грухоњића, већ су и израз дубоког незадовољства политичком климом на факултету. Узвици попут “Динко одлази” и политичке пароле откривају неслагање са појединим академским личностима али и указују на инфузију политичких агенди у универзитетски простор.
Ивана Мацак, председница Студентског парламента Филозофског факултета, осудила је понашање Динка Грухоњића, тражећи да се његов говор прогласи говором мржње. Мацак је чланица Руске странке, а Немања Вујић, студент продекан на истом факултету, подржао је ову иницијативу. Међутим, Вујићева изгледна политичка повезаност са контроверзним покретима баца сумњу на мотиве.
Дакле, и врапцима на грани је јасно да овај протест не треба посматрати изоловано нити само из једне перспективе или угла. Он је део ширег тренда политизације образовног система у земљи, где су универзитети постали поприште политичких сукоба и ривалстава. Идеолошке поделе, политички интереси и манипулације, као и недостатак дијалога и толеранције, све су то фактори који доприносе конфликту на Филозофском факултету.
Политичка инструментализација овог протеста је евидентна, с појавом младића повезаних са десничарским организацијама и политичким режимом, као и референцама на политичке странке и идеологије. Овакво политичко “преузимање” протеста доводи у питање аутентичност и мотивацију демонстраната, док истовремено додатно поларизује универзитетску заједницу.
Недостатак одлучне реакције управе факултета само продубљује кризу. Одлука да се обуставе активности факултета, уместо да се изрази јасан став поводом захтева студената, ствара вакуум у лидерству који само доприноси растућем хаосу и конфузији. Таква пасивност доводи у питање способност управе да ефикасно управља кризом и да заштити интересе факултета и његових чланова.
Безбедносни аспекти ове ситуације су такође забрињавајући. Инциденти попут претећих графита испред стана Динка Грухоњића и вербалних сукоба унутар саме факултетске заједнице само су симптоми дубоких тензија и ризика који произилазе из политизације образовања.
Како би се избегло даље погоршање ситуације, кључно је да се лидери факултета, као и релевантни политички и образовни актери, ангажују у отвореном дијалогу и проналажењу конструктивних решења. Осим тога, неопходно је разматрање дугорочних импликација ових догађаја на сам факултет, универзитетску заједницу и друштво уопште.
Јасно је да је потребна одлучна акција надлежних органа како би се смириле тензије и осигурала нормализација рада на факултету. Надаље, ова криза захтева ширу расправу о улози политике у образовном систему и о важности заштите слободе изражавања, али и одговорног јавног говора. Без хитних и одлучних мера, постоји реална опасност од даљег заоштравања подела и дестабилизације универзитетске заједнице, као и друштва у целини.
Иницијативни одбор наставника Филозофског факултета позвао је колеге да се данас окупе испред зграде факултета, наглашавајући потребу за солидарношћу и заједничким деловањем у решавању кризе.
Група од двадесетак млађих особа јуче је упала у зграду факултета и не жели из ње да изађе, док професор тог факултета Динко Грухоњић не добије отказ због наводног “говора мржње”. Овакав инцидент додатно компликује ситуацију на факултету и изазива забринутост надлежних органа.
Деканат Филозофског факултета у Новом Саду саопштио је да надлежне институције хитно морају да реагују, јер им је угрожена имовина и безбедност, истичући хитност ситуације и потребу за брзим деловањем како би се спречиле даље ескалације.
Све у свему, док политички обојени професори ратују за оне што су их и поставили на престижне функције, обични грађани могу барем да дишу слободно – осим уколико не постану случајни колатерал вербалних или физичких сукоба на улицама или унутар самог факултета. Јер, ништа не доноси осећај нормалности као политичка драма међу интелектуалцима. Да, на крају или на почетку, како год, све се своди на политику, нажалост. Укратко, још један тужан дан у Србији!
