Питање о могућим новим изборима у Београду избија у први план, готово на једнаком нивоу са питањем стабилности на Косову. Док политички актери у главном граду Србије траже начине да консолидују или прошире своју политичку моћ, ситуација на Косову остаје кључна за регионалну стабилност.
За председника Вучића, политички пут постаје све изазовнији и неизвеснији како се суочава са унутрашњим и спољним притисцима. Губитак политичких, етничких и људских права Срба на Косову не само да подрива његов легитимитет, већ и Србију поставља пред међународну заједницу са попут олова тешким питањима.
У контексту веома ограниченог маневарског простора Вучић се суочава са изазовом очувања стабилности и националних интереса Србије. С обзиром на непредвидиву политичку ситуацију на Косову и осим што је под притиском међународне заједнице да постигне компромисна решења, Вучић се суочава и са захтевима сопствене политичке базе, која очекује чврст став и заштиту српских интереса.
Са друге стране Аљбин Курти отворено одбија било какву сарадњу и у томе има неограничену подршку. Како време пролази Куртијев животни сан постаје све извеснији, а његови потези све више указују на могућност ескалације сукоба, хтели ми то да видимо, признамо себи или не – сасвим је свеједно.
Но, Вучићева администрација мора балансирати између захтева сопствене политичке базе и очекивања међународне заједнице, где превагу нажалост има ово друго. Међутим, јачање унутрашњих механизама и институција би можда помогла у постизању неопходног консензуса о питању Косова. Наставак дипломатских напора тешко да може обезбедити подршку за територијални интегритет и националне интересе Србије, зато што је и врапцима јасно да су у питању само мртва слова која стоје на папиру, док су кроз године сукоба на терену пaли многи, мртви, људи.
Вучић треба размотрити алтернативне стратегије за јачање позиције Србије. Активно лобирање у међународним форумима и институцијама и изградња веза са политичким актерима на Косову могу бити кључни кораци у постизању одрживих решења и заштите српских интереса. Проблем је што је Куртијев гето пустио пипке толико дубоко да острвљени искључиво на коначно отимање Косова способни су да анулирају било какав покушај или потез из Београда – разуме се, силом, терором и подршком САД, НАТО и ЕУ.
Србија је у таквој ситуацији да било какав политички потез у Београду мора бити праћен напретком на Косову. Западне силе неће пружити подршку Вучићу ако не буде конкретног напретка у решавању питања Заједнице српских општина на Косову, што би се могло доживети као парадокс, али то је наша реалност која сваким даном постаје све тежа.
Да би се подршка остварила, Вучић, или било ко у Срба би морао бити политички чаробњак да би извео некакав гамбит који би Србију начинио равноправним супарником у дијалогу али и спровођењу Бриселског споразума и Резолуције 1244, као и Кумановског споразума чиме смо делом и приморани пуцали себи у ногу и велико је питање да ли то ико може да исправи.
У међувремену, опозиција у Србији разматра стратегије за излазак на крај са владајућим режимом и то је једина политика, срушити Вучића. Али чак и ако успеју да издејствују нове изборе у Београду, па све и да убедљиво победе то неће бити довољно да се реше дубоки проблеми који тиште Србију. То ће бити довољно да они реше своја животна питања, наравно и постхумно, за наредна четири поколења.
Но, морамо разумети да избори у Београду имају далекосежне последице не само за Србију, већ и за регион Балкана. Главни град је политички, али и економски центар, чија стабилност директно утиче на регион – а то је једина карта на коју Вучић може да се позива и рачуна, и која га држи тик изнад површине живог блата да колико-толико има утицај на ситуацију у покушају обрачунавања са Куртијем и притисцима Запада.
Ипак, без начина за куповину времена, напретка, или некаквог чудесног решења за Косово, ниједан политички потез у Београду неће бити довољан да се дефакто очува стабилност и просперитет. Напротив, у фокусу ће остати Косово са све већим степеном отцепљења од Србије, а приближавање годишњице Погрома и НАТО бомбардовања само продубљује осећај неизвесности и страха код српског народа. За српски народ, будућност Косова није само политичко питање, већ питање опстанка и идентитета.
Кључно је да политички лидери у Србији схвате да су судбина Београда и Косова нераскидиво повезане. Но, оне које то занима могу се сврстати у романтичаре, утописте или друштво мртвих песника. Политиканти би желели само власт, односно њену злоупотребу, али не и одговорност коју она носи – а српски народ, Косово, патриотизам и косовски завет јесу апстрактни појмови са којима немају никаквих реалних додирних тачака. Нек нам је Бог у помоћи.
