Обећања дата током предизборне кампање било које политичке опције заиста треба назвати предлозима. На крају крајева, кампање на локалу, територији Београда, нивоу републике и за парламентарне изборе у суштини су маркетиншки процес, у којем се листе и кандидати представљају као производи. Од осталих производа се разликују јер дају предлоге о томе како ће се понашати ако добију посао.
Због тога су обећања из кампање за политичаре сигурно и важнији део изборног процеса но њихова политика и деловање, посебно ако се врте око питања која деле нацију или стварају емоционални набој – јер најчешће, ова питања укључују интерес, а према томе и новац.
Иако обећања из кампање могу бити примамљива, чак и политичари са најбољим намерама се суочавају са озбиљним потешкоћама, најпре да им грађани дају подршку, а да потом и оправдају њихово поверење – јер, прича је јефтина.
Неизоставне предизборне флоскуле, које све странке представљају по систему “копи-пејст” се односе на отварање нових радних места и сузбијање корупције, које звуче више као јутарњи аларм понедељком неголи стварни завети.
Приче о отварању радних места су веома популарне у слабим економским окружењима као што је Србија где је и незапосленост проблем већих размера. Ипак, обећање о отварању радних места може бити и разумно и неразумно.
Да би било разумно, треба да садржи начине на који листа или кандидат образлажу постизање резултата и да ли их уопште предлажу, уз објашњење преласка на поље фискалне политике и регулисања буџета. Радна места се могу отворити директном интервенцијом владе и трошењем новца из буџета.
Занимљиво је видети како се историја понавља и колико су наша сећања краткорочна. Са “најбољим” намерама, листе и кандидати грађанима у кампањама нуде лакомслена обећања која су осмишљена да утичу на мишљење бирача и да баш њихове опције буду изабране. Нека од обећања, тек она минорна ако и таква постоје, јесу идеолошке природе и тешко их је квантификовати, док су друга директнија и одговорнија, али празна.
У поштеном свету, свако предизборно обећање би било представљено са потпуним објашњењима и пре избора и током мандата али политички процес Србије никада није посебно промовисао тај концепт.
Обећања током предизборне кампање у Србији нису ништа више од манипулативних трикова политичара. Она нису производ политичких идеја или бриге за грађане, већ готово искључиво средство за освајање власти и стицање функција. Политика, као идеологија или план, у овом контексту не постоји.
Ове празне речи служе као маркетиншки трикови кандидата. Они користе обећања да би завели гласаче, али та обећања не садрже ни трунку конкретности или стварне намере за спровођење. То је манипулација, не политика.
Обећања политичара немају основу у стварним политичким вредностима. Политика се своди на цинично искоришћавање, где су обећања тек оруђе за стицање моћи, а не алат за стварну промену или бригу о грађанима.
То је игра речима без суштине. Политика, као што је позната по свом значењу – вођење друштва кроз идеје и планове – је у изгнанству. Уместо тога, политичари нуде празна обећања у трци за влашћу, где се не ради о људима, већ о игри моћи.
Обећања из кампање наменски су окружена контроверзама, изазивајући снажне емоције како би нагнули ток изборног процеса и гласаче ка листи и кандидатима који су највише експонирани, врло ретко ка онима који најбоље причају причу, попут бајке за лаку ноћ – а шта су обећања, апсолутно бива небитно.
Било би идеално да нам сви политичари само кажу да ћемо морати да повећамо порезе и смањимо потрошњу током грејне сезоне да бисмо саставили крај с крајем, али нажалост, оно што обећавају и шта су у стању да испуне јесу идентичне ствари, посебно наилазећи на “непредвиђене” политичке или економске “препреке” када се дохвате власти и функција.
Дакле, у Србији је критичко мишљење веома сужено, а све странке одокативно знају како стоје и колики део колача им следује. Уместо да се и власт и опозиција под лупом јавности оштро критикују у Србији се овим алатима пажљиво калкулише – а изостаје неопходно, широко распрострањено гледиште да се политичка обећања лакомислено дају и готово рутински крше.
Резултат ове праксе је да политичари грађане искористе само да би добили гласове и нови посао. Оптужба за прекршена обећања, она која то заиста јесу, мора постати значајан део наше политичке дебате, посебно током предизборних кампања, када опозиционе странке треба да капитализују тврдњу да влада није спровела обећања дата приликом освајања функције.
Листе датих обећања и њихове судбине, опозиционе странке, морају да објављују путем свих доступних канала, а такве поруке треба да одјекују и подизањем гласова обичних грађана.
Рецимо, порука смушеној опозицији и грађанима би била да чињенично представљање лошег економског управљања и листа прекршених обећања – повезани заједно – у развијеним државама представљају два најефикаснија и најистакнутија начина за критиковање рада владе која се представља за реизбор.
Указивање на проблеме унутар политичког система је важно, али само критиковање неће довести до промена. За то треба да се побрине опозиција која мора понудити конкретне планове, а грађани кроз активно учешће требају захтевати одговорност и заједно се фокусирати на решења и ангажовати се за бољу политичку будућност.
Сви желе промене, али ретко ко жели да се суочи с истинским изазовима који стоје испред тих промена и усуди се да ствари назове правим именима.
