U srpskom političkom lavirintu a naročito u prestoničkoj političkoj čaršiji u kojoj imamo političke preokrete Aleksandar Šapić je posebna priča. Priča za sebe. Nedavna Šapićeva ostavka sa funkcije gradonačelnika Beograda, zajedno sa ostavkama drugih gradonačelnika i predsednika opština širom Srbije nije samo obična politička promena i najava za vanredne izbore u Beogradu, najverovatnije zakazane za 17. decembar – već je podstakla dodatnu političku dramu u kojoj je Šapić često opisivan kao „crna ovca“ Srpske napredne stranke (SNS), izazivajući napetosti, intrigantne konfrontacije i pitanja u vezi sa njegovom daljom sudbinom u političkom životu.
Vratimo se unazad do 2009. godine kada je Šapić postao pomoćnik gradonačelnika Beograda. Malo ko je tada mogao pretpostaviti da će ikada izaći iz senke Dragana Đilasa. Kako je stekao iskustvo kao njegov pomoćnik, Šapić je prešao na sledeći nivo – postao je lider opštine Novi Beograd na izborima 2012. godine. Ponovio je ovaj uspeh na izborima 2016. godine.
Pokazao je sposobnost da osvoji podršku građana iako iza njega nije stajala ni jedna stranka, kao i da relativno efikasno upravlja lokalnom samoupravom – ali najvećom i najbogatijom opštinom u Srbiji. On je radio na terenu osluškujući potrebe građana preko kol centra i ne libeći se da lično deli hiljade paketića preuzimajući ulogu Deda Mraza. Ali ova faza njegove karijere samo je najavila veće političke kontroverze koje će uslediti.
Nakon što je napustio Demokratsku stranku kada je pala sa vlasti, osnovao je svoje udruženje građana a potom i stranku SPAS. Na beogradskim izborima 2018. godine, njegova stranka postigla je zapažen uspeh, osvojivši preko 9% podrške građana. Ali, da li je to bila iskrena podrška promenama ili je Šapić bio samo trojanski konj pozicije? Doduše neki u SNS su bili ubeđeni, a i danas su da je Šapič trojanski konj opozicije u redovima vladajuće koalicije koji čeka samo povoljan momenat da ponovo zapliva u samostalne političke vode.
Iz redova opozicije, često su se čule optužbe da je Šapić politički preletač, sklon oportunizmu i nedoslednosti, te da podržava SNS i da deo je političke koalicije koja održava vlast. Ovo je demantovao Šapić tvrdnjom da je kao lider stranke Srpski patriotski savez (SPAS) samostalno nastupao na izborima i prelazio cenzus. Kritikovan je i na račun nedovoljne transparentnosti u vezi sa političkim potezima i dogovorima. Opozicija je isticala Šapićevu nameru da se pridruži SNS-u kako bi koristio svoj politički uticaj.
Sa druge strane, funkcioneri SNS-a nisu bili zadovoljni Šapićevim političkim ponašanjem. Kako je sam navodio, nazivali su ga pljačkašem, batinašem, hoštaplerom, siledžijom… Postojale su sumnje u njegovu lojalnost, a neki su ga doživljavali kao potencijalnu pretnju za svoje pozicije unutar stranke. Godinama su se nizale uvrede, a Šapić je za sebe rekao da bi bio “ljudska gnjida” kada bi prešao preko njih i kako nikad neće sarađivati sa SNS-om. Zvučao je kao da će se sa SNS-om pomiriti tek kad sledeći sneg padne u Sahari.
Ali, kao što obično biva u politici i to ne samo u Srbiji, ništa nije zauvek. Pred izbore 2020. godine, Šapić je iznenada promenio ploču i preko noći zaboravio sve naprednjačke uvrede. Počeo je da sarađuje sa SNS-om i formirao opštinsku vlast sa njima. Tvrdio je da nije izdao svoje birače, već da je samo napravio “dogovor oko zajedničkog upravljanja Beogradom”.
Ipak, godinu dana kasnije, njegov pokret SPAS se „kolektivno učlanio u SNS“ (čitaj:utopio), dok je 2022. godine izabran za gradonačelnika Beograda. U SNS je primljen sa zadrškom, bez velike euforije bitnih aktera vladajuće stranke. Njegovi politički manevri, saradnja sa različitim političkim igračima i potencijalna pretnja za njihove političke angažmane stvorili su napetost unutar te stranke.
Smatran za čoveka upitnog karaktera nedosledne političke istorije odmah je postao trn u oku dobrom delu visokih funkcionera SNS-a, istovremeno ga doživljavajući kao internog političkog takmaca ali i kao realnu opasnost po politički biznis koji su do tada smatrali svojim monopolom. Njegovo uključivanje u stranku izazvalo je niz spekulacija o tome kako će uticati na stranačku hijerarhiju i političke planove SNS-a.
Pre svega se pokazao kao rival Goranu Vesiću koji je bio funkcioner SNS-a ali i čovek koji vodi grad Beograd pored živog gradonačelnika. Nekoliko godina imamo direktno i posredno nadgornjavanje Vesića i Šapića za poziciju u Vučićevom timu ali i za poziciju prvog čoveka prestonice. Bilo je tu nekoliko javnih ispada jednog protiv drugog ali mnogo više udaraca ispod pojasa koji su jedan drugom upućivali preko “proksi” medija (internet stranice, FB grupe ili opozicioni mediji).
Nije naravno retkost da se unutrašnji sukobi unutar vladajuće stranke prelivaju preko opozicionih medija kojima je to odličan posao jer istovremeno izigravaju opoziciju napadajući nekoga na vlasti a opet “zadužuju” i nekog političara vladajuće koalicije koji ima resurse da im se “oduži”.
No, i pored svih saplitanja i sopstvene impulsivnosti Šapić se Aleksandru Vučiću brzo nametnuo kao oličenje političke ambicije za vlašću, po cenu promene dresa, što se ovom izuzetno dopalo. S obzirom da je iskreno rekao da se priključuje SNS-u jer na taj način može lakše da ostvari svoje planove i političke ambicije ovo je i dodatno podgrejalo tenzije između njega i dela naprednjaka kojima se još onomad, kada je bio na suprotnoj strani, žestoko zamerio – što svakako ostavlja krhotine ogorčenosti, sujete i zavisti.
Čak je i Goran Vesić, čovek koji je vedrio i oblačio Beogradom, isključen iz tima i nije dobio novu funkciju u gradu, te je potkačio Šapića rekavši da mora da se nauči lepom ponašanju i da je SNS jedna familija u kojoj postoji samo tim Aleksandra Vučića.
I tu jeste bio u pravu. Sve dok jedan Aleksandar od drugog imaju koristi i ma kako god politički vetar bude duvao Vučić će učiniti sve da ga zakloni od nevremena. Ipak, svojim postupcima navukao je gnev mnogih te postao svojevrsna “crna ovca” SNS-a kojoj bi najradije da vide leđa.
Takođe, česta prepucavaja i prozivanja sa Draganom Đilasom potvrđuju da ovaj sukob ne predstavlja samo običan politički rivalitet već i lični animozitet između dva politička igrača koji su nekada delili iste političke dresove. Đilas, kao nekadašnji Šapićev mentor, danas Šapića doživljava kao ozbiljnu pretnju svom rejtingu i sprovođenju političkog uticaja te ga nastoji diskreditovati i u konačnici srušiti sa političke scene.
Njegovi napadi na Šapića često su propraćeni oštrim rečima i međusobnim optužbama koje ponekad idu i preko granica političkog rivalstva. Sa druge strane, Šapić ne ostaje dužan. Odbacuje Đilasove optužbe i uzvraća udarac, ističući svoje političke uspehe i sposobnosti. Konfrontacija između Šapića i Đilasa dodatno zaoštrava politički ambijent i ostavlja mnogo pitanja o tome ko će na kraju izaći kao pobednik iz ovog političkog trougla.
Sada kada je Šapić podneo ostavku na mestu prvog čoveka prestonice postavlja se pitanje kako će vladajuća koalicija proći na izborima u Beogradu i da li će im biti potreban, recimo, Đilas? Ako bude potreban onda smo uvereni da će novi gradonačelnik biti Dragan Đilas. A šta će onda Šapić da radi? Pa ili će naći neku poziciju u vladi kao što je našao Vesić ili će otići u ljutu opoziciju. A tad Jovo nanovo.
