У српском политичком лавиринту а нарочито у престоничкој политичкој чаршији у којој имамо политичке преокрете Александар Шапић је посебна прича. Прича за себе. Недавна Шапићева оставка са функције градоначелника Београда, заједно са оставкама других градоначелника и председника општина широм Србије није само обична политичка промена и најава за ванредне изборе у Београду, највероватније заказане за 17. децембар – већ је подстакла додатну политичку драму у којој је Шапић често описиван као „црна овца“ Српске напредне странке (СНС), изазивајући напетости, интригантне конфронтације и питања у вези са његовом даљом судбином у политичком животу.
Вратимо се уназад до 2009. године када је Шапић постао помоћник градоначелника Београда. Мало ко је тада могао претпоставити да ће икада изаћи из сенке Драгана Ђиласа. Како је стекао искуство као његов помоћник, Шапић је прешао на следећи ниво – постао је лидер општине Нови Београд на изборима 2012. године. Поновио је овај успех на изборима 2016. године.
Показао је способност да освоји подршку грађана иако иза њега није стајала ни једна странка, као и да релативно ефикасно управља локалном самоуправом – али највећом и најбогатијом општином у Србији. Он је радио на терену ослушкујући потребе грађана преко кол центра и не либећи се да лично дели хиљаде пакетића преузимајући улогу Деда Мраза. Али ова фаза његове каријере само је најавила веће политичке контроверзе које ће уследити.
Након што је напустио Демократску странку када је пала са власти, основао је своје удружење грађана а потом и странку СПАС. На београдским изборима 2018. године, његова странка постигла је запажен успех, освојивши преко 9% подршке грађана. Али, да ли је то била искрена подршка променама или је Шапић био само тројански коњ позиције? Додуше неки у СНС су били убеђени, а и данас су да је Шапич тројански коњ опозиције у редовима владајуће коалиције који чека само повољан моменат да поново заплива у самосталне политичке воде.
Из редова опозиције, често су се чуле оптужбе да је Шапић политички прелетач, склон опортунизму и недоследности, те да подржава СНС и да део је политичке коалиције која одржава власт. Ово је демантовао Шапић тврдњом да је као лидер странке Српски патриотски савез (СПАС) самостално наступао на изборима и прелазио цензус. Критикован је и на рачун недовољне транспарентности у вези са политичким потезима и договорима. Опозиција је истицала Шапићеву намеру да се придружи СНС-у како би користио свој политички утицај.
Са друге стране, функционери СНС-а нису били задовољни Шапићевим политичким понашањем. Како је сам наводио, називали су га пљачкашем, батинашем, хоштаплером, силеџијом… Постојале су сумње у његову лојалност, а неки су га доживљавали као потенцијалну претњу за своје позиције унутар странке. Годинама су се низале увреде, а Шапић је за себе рекао да би био “људска гњида” када би прешао преко њих и како никад неће сарађивати са СНС-ом. Звучао је као да ће се са СНС-ом помирити тек кад следећи снег падне у Сахари.
Али, као што обично бива у политици и то не само у Србији, ништа није заувек. Пред изборе 2020. године, Шапић је изненада променио плочу и преко ноћи заборавио све напредњачке увреде. Почео је да сарађује са СНС-ом и формирао општинску власт са њима. Тврдио је да није издао своје бираче, већ да је само направио “договор око заједничког управљања Београдом”.
Ипак, годину дана касније, његов покрет СПАС се „колективно учланио у СНС“ (читај:утопио), док је 2022. године изабран за градоначелника Београда. У СНС је примљен са задршком, без велике еуфорије битних актера владајуће странке. Његови политички маневри, сарадња са различитим политичким играчима и потенцијална претња за њихове политичке ангажмане створили су напетост унутар те странке.
Сматран за човека упитног карактера недоследне политичке историје одмах је постао трн у оку добром делу високих функционера СНС-а, истовремено га доживљавајући као интерног политичког такмаца али и као реалну опасност по политички бизнис који су до тада сматрали својим монополом. Његово укључивање у странку изазвало је низ спекулација о томе како ће утицати на страначку хијерархију и политичке планове СНС-а.
Пре свега се показао као ривал Горану Весићу који је био функционер СНС-а али и човек који води град Београд поред живог градоначелника. Неколико година имамо директно и посредно надгорњавање Весића и Шапића за позицију у Вучићевом тиму али и за позицију првог човека престонице. Било је ту неколико јавних испада једног против другог али много више удараца испод појаса који су један другом упућивали преко “прокси” медија (интернет странице, ФБ групе или опозициони медији).
Није наравно реткост да се унутрашњи сукоби унутар владајуће странке преливају преко опозиционих медија којима је то одличан посао јер истовремено изигравају опозицију нападајући некога на власти а опет “задужују” и неког политичара владајуће коалиције који има ресурсе да им се “одужи”.
Но, и поред свих саплитања и сопствене импулсивности Шапић се Александру Вучићу брзо наметнуо као оличење политичке амбиције за влашћу, по цену промене дреса, што се овом изузетно допало. С обзиром да је искрено рекао да се прикључује СНС-у јер на тај начин може лакше да оствари своје планове и политичке амбиције ово је и додатно подгрејало тензије између њега и дела напредњака којима се још ономад, када је био на супротној страни, жестоко замерио – што свакако оставља крхотине огорчености, сујете и зависти.
Чак је и Горан Весић, човек који је ведрио и облачио Београдом, искључен из тима и није добио нову функцију у граду, те је поткачио Шапића рекавши да мора да се научи лепом понашању и да је СНС једна фамилија у којој постоји само тим Александра Вучића.
И ту јесте био у праву. Све док један Александар од другог имају користи и ма како год политички ветар буде дувао Вучић ће учинити све да га заклони од невремена. Ипак, својим поступцима навукао је гнев многих те постао својеврсна “црна овца” СНС-а којој би најрадије да виде леђа.
Такође, честа препуцаваја и прозивања са Драганом Ђиласом потврђују да овај сукоб не представља само обичан политички ривалитет већ и лични анимозитет између два политичка играча који су некада делили исте политичке дресове. Ђилас, као некадашњи Шапићев ментор, данас Шапића доживљава као озбиљну претњу свом рејтингу и спровођењу политичког утицаја те га настоји дискредитовати и у коначници срушити са политичке сцене.
Његови напади на Шапића често су пропраћени оштрим речима и међусобним оптужбама које понекад иду и преко граница политичког ривалства. Са друге стране, Шапић не остаје дужан. Одбацује Ђиласове оптужбе и узвраћа ударац, истичући своје политичке успехе и способности. Конфронтација између Шапића и Ђиласа додатно заоштрава политички амбијент и оставља много питања о томе ко ће на крају изаћи као победник из овог политичког троугла.
Сада када је Шапић поднео оставку на месту првог човека престонице поставља се питање како ће владајућа коалиција проћи на изборима у Београду и да ли ће им бити потребан, рецимо, Ђилас? Ако буде потребан онда смо уверени да ће нови градоначелник бити Драган Ђилас. А шта ће онда Шапић да ради? Па или ће наћи неку позицију у влади као што је нашао Весић или ће отићи у љуту опозицију. А тад Јово наново.
