Kо из опозиције ради за Вучића?
У политичком крајолику Србије, све чешће се јавља појава опозиционих странака које, уместо супротстављања власти, делују у интересу владајућег режима или пак својим деловањем или неделовањем користе одржавању постојеће власти. Ова динамика изазива забринутост међу грађанима који траже праве алтернативе и отворен дијалог унутар демократског оквира.
Лажна опозиција се дефинише као политичке странке или лидери који, иако формално тврде да су у опозицији, заправо имају сличне интересе са владајућом структуром. Kључни индикатори ове динамике укључују сарадњу са владајућим структурама, недостатак јасно дефинисаних политичких програма, недостатак транспарентности у финансијама и одлучивању, као и изостанак суштинске и јасне критике власти а о реформи након формирања власти и да не говоримо.
Штавише, опозиционе странке уместо бављења суштинским проблемима као што је 700.000 грађана који живе у дубоком сиромаштву и то што нам средња класа нестаје своју пажњу фокусирају на међусобне конфликте и препуцавања. Тиме се опозициони блок слаби и растаче. Једна од тема је ко је са ким разговарао или преговарао као да су политички преговори, дијалог и састанци политичких ривала законом забрањене активности.
Присетимо се састанка председника Странке слободе и правде (ССП) Драгана Ђиласа и председника Србије Александра Вучића који је изазвао буру негативних реакција и противљење немалог броја опозиционих политичара и инфулуенсера. Чак и за време рата 90-их година Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су политички преговарали док су се на фронту водиле борбе, сигурно не из љубави али свесни чињенице да и изнуђени разговори могу бити кључни елемент у постизању компромиса и решавању националних проблема.
У корист Вучићу, опозиција често не нуди конкретна решења и алтернативне политике, што може узроковати скептицизам међу грађанима и умањити поверење у политичке процесе иако политичке странке требају бити носиоци различитих политичких програма.
Додатно, изостанак суштинских промена након преузимања власти од стране ове и овакве опозиције указује на њихову везаност за постојећи политички пејзаж. Ако се не види воља да се мења систем и да се спроводе суштинске реформе након избора, грађани се суочавају са разочарањем и губитком поверења у политичке институције, што такође иде у корист Вучићу.
То укључује и фрагментацију политичке сцене, која омогућава појединцима и мањим странкама да се појаве као опозиција без обавезе према принципима и идеологијама које традиционално карактеришу опозиционе странке. Поред тога, политички прагматизам и тежња за влашћу по сваку цену често воде појединце да преговарају с влашћу како би остварили личне користи.
Недавно смо били сведоци сукоба дотадашњег потпредседника Народне странке Мирослава Алексића и њеног председника, Вука Јеремића. Алексић тврди да је Народна странка аутократска организација, док је Јеремић остварио свој циљ и задржао фотељу председника странке. Долазиле су и оптужбе да се све то дешава јер они други сарађују са влашћу.
Намеће се сасвим логично питање, ако лидери унутар једне опозиционе партије не могу постићи договор како може постојати јединствена опозиција, и ко из опозиције ради за Александра Вучића? Па, како се понашају опозиционари изгледа да сви раде за Вучића, сем Вучића који једини ради против Вучића јер само он може срушити са власти Вучића!?
Да – једини политичар у Србији који не ради за Александра Вучића (свесно или несвесно) управо – Александар Вучић! Зашто би се замарао стварном опозицијом кад може створити своју властиту, начињену од “опозиционих” странака које се такмиче у трци за то ко ће га на мала врата више хвалити или јалово критиковати и оних политичара који ће се надметати између себе и међусобно блатити?
Партија за Слободу Александра (ПСА), Савез за Александра (СзА), Напредни Покрет за Вучића (НПВ) – све ове странке с пуним срцем тврде да су опозиција, али су се показале као највећи стубови власти који на власти одржавају Вучића. Опозиција? Не, то је само кринка за свечану параду аплауза за Вучића или за јалову ибизарну критику која га не угрожава. Напротив.
Питање је, зашто се трудити са скривањем своје подршке кад се може отворено славити? Kао што један од лидера СзА изјављује: “Kо би се заиста супротстављао Вучићу? Па, он је једини лидер који Србији треба!” Отворено срце према власти – то је мото опозиције. То је сцена из дела Нушића и Домановића где се деле улоге “ти ћеш бити власт, а ти ћеш глумити опозицију”.
И тако, драги читаоци, кад следећи пут чујете неко обећање промене из уста ових “опозиционих” лидера, не заборавите да проверите да ли носе маску за карневал или маску Вучићеве “тајне” подршке. Јер, у земљи где оваква опозиција цвета, истина је постала најбољи виц у граду!
