Недостатак јединства међу опозиционим снагама са десне стране политичког спектра и уједињење прозападне опозиције у једну коалицију изазвале су конфузију, разочарање и незадовољство патриотски оријентисаних бирача због пропуштене прилике да се формира снажан патриотски фронт и да десница постане јак политички фактор. Гласови су се узалудно расули, избори прошли, а десница је – осим НАДА Милоше Јовановића и коалиције „МИ – Глас из народа“ које су једине профитирала добрим делом и због расипања гласова – доживела слом. Шта се догодило са десницом? Како је пропало обједињавање овог дела политичког спектра уочи избора?
Група политичких странака Двери, Заветници, Народна странка, НДСС и ПОКС окупила се у просторијама НДСС-а привукавши пажњу због преговора о формирању предизборне коалиције. Ипак, неуспех преговора резултирао је евидентним покушајем учесника да пребаце одговорност са једних на друге, изазивајући различите интерпретације у јавности.
Централна тема састанка била је заштита српског народа на Косову и Метохији од континуираних претњи геноцидом и свакодневних прогона албанских шовиниста. Изражена је забринутост због поступака власти у Београду који би могли довести до раскола у Србији и укидања Републике Српске.
На крају, десница није успела да се уједини и постане значајан политички фактор у супротстављању поступцима власти око Косова и Метохије. Уместо каквог-таквог фактора стабилности у скупштини, добили смо фрагментирану групу мањих странака које су се на изборима већински бориле за подршку истог бирачког тела, и очекивано, доживеле дебакл.
НДСС Милоша Јовановића је у почетку процеса преговора се наметао као ауторитет и јавно изнео три захтева. Са прва два, одбацивањем француско-немачког плана и одбијањем сарадње са режимом на свим нивоима власти усагласиле су се све стране. Међутим, кључни спорови настали су око сарадње са прозападним странкама и обавеза у коалицији.
Председник НДСС-а Милош Јовановић је заговарао јединство патриотске опозиције, инсистирао на дистанцирању од Александра Вучића, одбио било какву могућу сарадњу са влашћу али није искључио потенцијалну коалицију са Драганом Ђиласом и заговорницима независног Косова, санкција Русији и геноцида у Сребреници. Напротив, Јовановићева отвореност ка сарадњи с Ђиласом и другим опозиционим странкама, под геслом да су националне странке недовољно јаке да би саме зауставиле издају Косова и Метохије, била је неприхватљива за остале вође деснице.
Затим је и лидер Заветника Стефан Стаменковски одбио ниво сарадње с прозападним странкама према предложеном споразуму. Овакво неслагање међу вођама странака деснице резултирало је пропашћу покушаја Националног окупљања. Поставља се питање какав би био исход да су ове странке ипак ишле заједно, односно како би се ситуација одвијала да су Заветници, чији су гласачи ближи владајућем режиму, удружили снаге са присталицама Јеремића и Јовановића, које су више опозиционо усмерене?
Покушај стварања коалиције „у две колоне“ није добио подршку ни од НДСС-а ни од Заветника када је споменута могућност коалиције с Народном странком. Са друге стране, Вук Јеремић је тежио успостављању лидерске улоге у десничарској опозицији, вођен претпоставком да поседује политичко искуство и снажну подршку бирача. Његови захтеви за доминантним положајем у заједничкој иницијативи нису наишли на одобравање осталих лидера, што је додатно компликовало преговоре.
Чак су и каснији преговори Народне странке са Доста је било и Социјалдемократском странком пропали јер је Јеремић себе наводно котирао толико високо да је Саши Радуловићу и Борису Тадићу понудио само 3 од 8 места за народне посланике.
Напослетку, странке деснице су, иако су делиле забринутост за судбину српског народа на Косову и Метохији, пропустиле шансу да успоставе јединство и створе снажан, кохезиван политички блок. Ово само потврђује хронични недостатак политичке зрелости у Србији, спремности на компромисе и воље за превазилажењем личних интереса зарад општег добра – или је све већ толико добро да ништа не треба ни мењати? Такође, у политици се често јављају различита тумачења и оптужбе да одређене политичке групе или странке нису аутентичне у својим ставовима или циљевима. Конкретно то значи да су многи сумњали да су они под утицајем домаћих и страних центара моћи који су их спречиле да се уједине и са реалним програмом постану релевантан политички фактор. Просудите сами.
