Наслови широм Србије више не одзвањају текстовима о лобистима, тајкунима и њиховој моћи. Док се многи диве богатству и успеху појединаца, поставља се питање да ли та моћ иде на руку већини или је заправо претња економском систему и стандарду живота обичних грађана. Кроз призму ових дилема, јасно је да тајкуни и лобисти утичу на економски систем, повећавају цене и срозавају животни стандард.
Један од кључних актера у овој причи је и председник Србије, Александар Вучић. Током његове владавине, док је спроводио политику подизања плата и пензија, тајкуни и велики трговински ланци су истовремено користили своју економску моћ како би повећали цене и нарушили стандард грађана. На тај начин су и председника Вучића поставили пред тешке муке што га је натерало да у предизборну кампању уђе практично надреалним перформансом и најјефтиније могуће, великодушно нам нудећи паризер од 250 динара који садржи 3% меса.
Међутим, економски тирани су искористили постојећи систем за своју корист. Најбољи пример је Мирослав Мишковић, власник Делта Холдинга, који је по речима председника управо и успео произвести фамозни, најпопуларнији паризер на тржишту читавог региона. Мишковић, као тајкун близак политичким елитама, користио је свој утицај да обезбеди повољне услове за своје пословне подухвате, стварајући тако додатни притисак на економски систем и повећавајући цене основних потрепштина.
Мишковић је одувек лобирао за политике које су ишле у његову корист. Био је познат по свом утицају у време власти Слободана Милошевића и касније се повезао са политичким елитама након промена Милошевићевог режима. Његова блиска сарадња са влашћу и лобирање за политике које су омогућиле његовом пословном царству да расте су довели до контроверзи у вези са утицајем тајкуна на економску политику. Кроз овакве активности, тајкуни подстичу монополско и олигополско понашање која доводи до нереалног раста цена и значајног смањења стандарда.
Председник Вучић је имао 11 година прилика да предузме одлучније кораке како би се супротставио утицају тајкуна и великих трговинских ланаца на економски систем, да контролише цене и кроз раст плата и пензија побољша стандард живота грађана. То би захтевало широк низ реформи и политика које би створиле праведнији економски систем и осигурале да се ресурси државе користе у интересу шире популације, а не само тајкуна великих играча на тржишту и политичких елита.
Нажалост, те прилике су остале неискоришћене, а рат у Украјини, иако има значајан негативан утицај на инфлацију и скок цена, суштински је параван за тајкуне и лобисте великих трговачких компанија који желе да оправдају повећање цена и одрже своју економску моћ, док политичари сносе одговорност за недостатак адекватних мера и регулација које би заштитиле интересе грађана.
Ништа мање важан тајкун који је имао монопол над кључним ресурсима је Миодраг Костић, власник компаније МК Гроуп. Костићева компанија је била кључна у секторима као што су пољопривреда, храна и банкарство. Његова контрола над ресурсима у тим секторима дозволила му је значајан утицај на цене основних намирница на тржишту Србије, што је резултирало повећањем цена хране и других основних производа и директно угрозило стандард грађана.
Немогуће би било не поменути и Богољуб Карића, једног од најпознатијих тајкуна који су блиско сарађивали са властима како би стекли монополну позицију на тржишту. Карићева породична империја је током власти Слободана Милошевића нагло расла, а његова блиска сарадња са политичким елитама тог времена допринела му је да створи пословну империју која се протезала у многим секторима, укључујући медије и банкарство. Карићева повезаност са политичким лидерима често је била предмет оптужби за манипулацију тржиштем, при чему је подизао цене на многим производима и услугама, директно оптерећујући грађане. Имајући у виду да Карић иако није оно што је некада био и данас подржава Вучића, ова веза из прошлости постаје релевантна и за данашњи тренутак, истичући забринутост због утицаја тајкуна на економски систем и стандард грађана, што изазива још већу нелагоду.
Кључни играч који се труди да се представи као неутрална снага је Милан Беко, власник компаније Ахолд Делхаизе Србија у оквиру које су и Маxи, Мега Маxи, Схоп&Го и Темпо продавнице широм земље. Беко често истиче свој пословни успех и труди се да се дистанцира од политичких контроверзи. Међутим, његова способност да избегава порезе и регулације је изазвала дебате о одговорности и равнотежи у економији. Кроз овакве активности, тајкуни могу утицати на смањење прихода државе, што може ограничити способност власти да подиже плате у јавном сектору и пензије.
У коначном смислу, српски тајкуни и лобисти у сарадњи са политичким лидерима играју своју игру, подижу цене и ускраћују већини грађана бољи животни стандард или пак кроз монополско понашање граде нереалне цене и руше стандард. Иако су већи део тајкунских компанија преузели странци они и њихов модел бахатог монополизма доминира не само на тржишту хране. Док се појединци диве њиховом пословном успеху, важно је размислити о последицама њихове моћи на економски систем и наш свакодневни живот. Изазови које представљају за економију и друштво не смеју се игнорисати, већ захтевају одлучне кораке ка праведнијем и равнотежнијем друштву.
Док се то не догоди, 10 година након спектакуларног хапшења Мирослава Мишковића, преко вишегодишњег хвалисања о “економском тигру”, спали смо на паризер који је управо он произвео. Паризер који чак и избирљивије мачке одбијају. Можда су министри Томислав Момировић и Синиша Мали били више гладни тог паризера него било којег другог залогаја. Ова слика дочарава суштинске проблеме с којима се суочава Србија, а права решења за те проблеме остају неостварена док тајкуни, лобисти и политичари остварују своје личне и групне интересе и циљеве.
