У буци политичких збивања, опозиција често звучи као глас отпора. Но, између драматичних перформанса и стварне преданости грађанским вредностима, кључно питање је – да ли сведочимо искреном труду за изградњу боље будућности или смо таоци њихових политичких игара?
Одзвања клицање незадовољства од 17. децембра, као звучни печат протеста и јадиковања широм Србије. „Слободни“ медији, самопроглашени чувари демократије, енергично преносе очај опозиције због резултата избора.
Уместо да се суоче са стварношћу, опозиција организује протесте, штрајкове глађу, упаде у градске скупштине, блокаде улица и друге перформансе, не би ли привукли пажњу јавности. Међутим, неспособношћу да представе конструктивне алтернативе, својеврсни циркус постаје норма, а политички ангажман губи смисао.
И док се лидери опозиције упуштају у револуционарну реторику, народ с правом поставља питање – јесу ли они заиста посвећени грађанским вредностима или су им примарни циљеви личне амбиције и властити интерес?
Евидентно је да политичка сцена у Србији није идилична, али је такође очигледно да опозиција није излазила на изборе како би срушила власт већ да би се домогла скупштинских плата и мандата. Чак је и један од лидера опозиције сам изјавио да је мандат „крваво“ стечен, бацајући сенку сумње на етичке вредности његовог политичког деловања.
Претходни избори који су донекле одступали од уобичајених пракси били су они 2012. године, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића. Од тада, избори су постали поље игре препуно манипулација, уцена и обећања, а сам изборни дан служи само као формалност за потврду већ унапред смишљених планова.
Најрационалнији потез опозиције на нерегуларности био је бојкот избора 2020. године, који је делимично успео у великим градовима. Међутим, лидери опозиције су, под притиском споља или из личних разлога, прихватили издају сопствене стратегије, излазећи на изборе 2022. године.
Избори 2023. године су додатно обележени трагедијама које су искоришћене као изговор за тражење избора без адекватних услова. Опозиција је неспремно пристала на изазов, показујући недостатак политичке зрелости и визије.
У оваквим околностима, уместо да се поставе као конструктивна алтернатива, опозициони лидери су се етаблирали као губитници недостојни политичке сцене. Запомагање и приговарање неће донети промене – неопходно је да се опозиција ангажује на изградњи чврстих политичких програма и стварању правог избора за грађане Србије.
