Стефан Савкић: Пети октобар – најјачи трип грађанске Србије

J6J71GO0QE3X5_oktobar_4

На политичкој сцени Србије, уочљив је изражен контраст између романтизованих идеала и сурове реалности у вези са евроинтеграцијама и статуса Kосова. Након узбуђења и превеликих надања које је уследило након 5. октобра, суочавамо се с тешким истинама. Грађанистичке визије су некада обећавале политички процват, али сада се суочавамо с горким плодовима у стварности.

Хајде да се вратимо уназад до 5. октобра. Тог дана, многи грађани Србије су гајили наду. Наду да ћемо градити модерну европску Србију смо брзо потрошили. Тако је поверење кроз корупцију и међусобице постпетооктобарских победника полако нестајало. Тако смо на изборима 2012. године гласали за мање зло с надом да ћемо остварити грађанско и национално јединство или барем нешто од тога. Али уместо брзе политичке трансформације, кључна политичка тема постала је “коначни статус” Kосова. Ово питање има дубок утицај на наше тежње за чланством у Европској унији (ЕУ).

Данас се евроинтеграције помињу често на политичкој сцени. Но најчешће се помињу као на некој сахрани и даћи. Питање Kосова остаје болно нерешено и неразмрсиво, иако се већи део Србије надао брзом напретку ка ЕУ. Иза нас су дефинисани од бриселске бирократије „изазови“ у области демократије, владавине права, економске реформе и односа са суседима.

Политичку сцену заузимају сањари који маштају о европској будућности са једне стране и о националној држави са друге стране. То су сањари који се не суочавају са реалношћу без обзира били са грађанске или националне стране опозиционе сцене. Они су у свом „балону“ окружени истомишљеницима као у некој самоизолацији у односу на народ и у односу на реалност. Они су у матриксу идеолошких наратива који им доносе да их не разумеју обични људи као ни они њих.

Вредно је напоменути да се на изборима више ради о машти људи који нешто желе али не знају како да остваре. Више је реч о трипу но о реалној политици и сходно томе није ни реч о реалном успеху опозиције на будућим изборима.

Лидери који сањају или нас убеђују да сањају неку бољу Србију било она европска и либерална или национална и конзервативна будућности морају схватити изазове који их очекују након доласка на власт. Ово би могла бити тачка где идеализам сусреће сурову стварност и где више нема потребе да маштамо.

Ипак, у садашњем тренутку, кључно је пажљиво балансирати између идеализма било које врсте и политичке реалности. То постаје императив, посебно у контексту дешавања на Kосову у селу Бањска и евроинтеграција. Постизање развојне и модернизацијске перспективе захтева храброст и компромис како бисмо постигли циљеве који ће бити од користи не само за нас, већ и за цео регион.

Грађанистички “Европљани” су већ имали прилику на власти од 2000-те до 2012-те, али нису успели да остваре много од својих обећања или амбиција. Но, ми и даље очекујемо да ће Оливер Вархељи и остали „чувари европских вредности“ постићи много веће и комплексније циљеве, као што је решавање проблема Kосова?
Идеја да Брисел тражи лидере који ће се заклињати европским вредностима изгледа наивно, идентична мишљењу да улазак Србије у ЕУ не гарантује аутоматски одлазак младих. Стварност је комплекснија. Градови би могли постати гробља, као што села то фактички већ јесу.

Нажалост, политичке маштарије домаћих елита често се своде на научно-фантастичне визије европске будућности. Морамо бити свесни да ЕУ не мари за многе аспекте демократије, поготово слободу медија. Стога ће потрага за компромисом у вези с Kосовом бити изазовна и може се доживети као понижење. Сваки договор ће бити сматран успехом само ако смо потпуно свесни колико су алтернативе горе по нас.
Одлука да се суочимо с Вучићем у вези решења Kосова показује недостатак разумевања и политичку кратковидост грађанистичке опозиције. Слично важи и за националну опозицију. Илузија дијалога о Kосову није убедљива, а исмевање и вређање Вучићеве или народне интелигенције им се обија о главу.

Данашњи грађанисти покушавају нешто што националистима није пошло за руком након пада комунизма. Тада је владала логика да се Милошевићу дозволи да заврши “прљаве послове”, а да затим националисти преузму трон.

Улога Вучића је много значајнија од Милошевићеве, и има подршку ван граница Србије коју Милошевић није могао ни да замисли. Гајењем илузије о Вучићу као изасланику Брисела који ће се повући након што отвори ЕУ пут, грађанистички заговорници показују да деле сличне политичке слабости својих претходника – зато што се неће повући. То је био будаласти трип који су гајили грађанисти од 2012-те.

Евентуална победа опозиције не сме се свести само на промену лидера, неког новог који ће заменити Вучића. Вучић уместо Вучића. Уместо тога, требали би радити на остваривању циљева који ће донети јасну и видљиву корист целом друштву. Али биће да сам ја идеалиста и неко ко претерано машта.

Националисти, за разлику од грађаниста, имају јасног непријатеља – Европску унију. Иако осећају последице својих уверења у одређеним тренуцима, националисти, ако су искрени и доследни својим уверењима, неће служити као политички инструменти Брисела и Вашингтона. Барем би требало да је тако иако пракса то демантује. Разлика у пракси је да су грађансти вољни а националисти невољни инструменти Запада.

Међутим, глобални империјализам ће вероватно бити доминантан пре него што се националисти окористе. У Србији постоје два супротстављена пола: они који виде признавање “реалности” као издају и они који сматрају да је то природан и неопходан корак ка европској будућности или било каквој будућности Србије. А реална политика се налази измађу те две измаштане крајности.

На једном крају спектра су „образовани грађани света“ који не разумеју оне који размишљају другачије, а на другом крају су они који на Kосову виде срце Србије и спремни су на што у теорији што у пракси на екстремне кораке како би га заштитили.

Заправо, већина становништва у Србији налази се између ових екстрема. Њихова мишљења варирају, од противљења промени Устава до прихватања чињенице да је Kосово готова прича. Већина не би подржала промену Устава без референдума и не би прихватила решење које не укључује промену Устава како би се омогућило Kосову чланство у УН. То је парадокс већинска Србија је и да се уђе у ЕУ али не и по цену признања независности Kосова. Ову велику и умерену циљну групу опозиција, како грађанерска тако ни националистичка својим политичким деловањем никако не успева да “пробуди”. Заправо је препуштају Вучићу и владајућој коалицији.

Иако се историја понавља, тешко је прихватити да је пад Милошевића и 5. октобар 2000. године био предуслов за остваривање „европског“ сна, а да и 23 године касније на власти имамо људе који су били битни у Милошевићевом режиму – Вучића министра информисања, Вулина портпарола ЈУЛ-а и Дачића портпарола СПС-а. Најбизарније је то да ће ови Милошевићеви људи пре увести Србију у ЕУ но грађанистички екстремисти који не могу добити велику подршку умерених и конзервативних бирача. Треба да буде јасно да данас није 2000-та и да не могу грађанисти или десница победити Вучића на начин да га представе као Новог Милошевића. То једноставно није тачно ни на једном нивоу. Политичке фантазије овог типа не доносе решења. Стара изрека каже “карма је кучка”, али то не значи да не можемо поступити мудрије и суочити се са реалношћу одбацивши трипове.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас