Srbija je zemlja u kojoj se ozbiljnost i logika prečesto ponižavaju i odlaze na zasluženi odmor, dok se narod smešta u mračni kutak. Fino je zabavljati se zatupljivačkom medijskom i političkom retorikom sa svih strana koja istinu krije iza zavese. Ali, zaboravimo na formalnosti i okrenimo se suštini problema.
Nedavno je Aida Ćorović dobila presudu zbog bacanja jaja na mural sa likom Ratka Mladića i verbalnog sukoba sa policajcima. To je zato što su jaja, kao što svi znamo, najopasnije oružje u rukama, odnosno među nogama građana – ako takvih još uvek ima.
Nadam se da pokraj jaja u piljarnicama nećete naići na natpis na kom piše akcija i zaluđivati se da ste dobro prošli. Realnost je takva da će cene jaja rasti, i to sve više, pa ćemo možda videti i zlatna jaja u supermarketima.
Ipak, nemojmo se zavaravati maštarijama. Već decenijama negujemo političku kulturu koja je pretvorila naše poraze u pobede, heroje u zločince ili obrnuto, a zatim ih zaboravila i izopštila iz društvenog života. Zvuči poznato, zar ne? A sada smo ovde, svedoci tragedije na Kosovu, gde su izgubljeni životi u nasilnom sukobu. I šta znamo? Skoro ništa.
Šta se dešava na Kosovu? Ko zna! Istražitelji iz Majamija na svom vrhuncu. Informacije su retke, ali ko je zapravo zainteresovan za istinu? To je dosadno. Bolje da se opredelimo za jednostavne opcije – heroji ili teroristi. Zašto se mučiti kompleksnim stvarima?
Čak i oni koji inače lažu na sva zvona sada su zbunjeni i zatečeni. Mada, propaganda veliku tragediju pretvara u predstavu, dok sa svih strana slušamo kako tobože svi sve znaju, ali vidimo da ne mogu da sakriju svoju vlastitu konfuziju i da zapravo ne znaju ništa.
U ovakvim trenucima, pogledajmo stvarnost. Ne znamo tačno šta se desilo i ko su glavni akteri, šta im je bio cilj, da li su izmanipulisani ili su fanatici, ili… Ali jedna stvar je sigurna – ovo je tragedija. Mladi ljudi koji su želeli dobro svom narodu su izgubili živote. Bez obzira na različita mišljenja, moramo pronaći zajedničku osnovu.
Recimo, dan žalosti? Rečeno nam je da tugujemo, bez obzira na to što “ne znate zašto”. Rekli biste, “to je ono što se nalaže”, ali to za vas i jeste dovoljno. Ne pitajte zašto, jer, sve znate. Stoga ne čekajte protokolarne gestove političara, niste deca. Zastave nisu spuštene na pola koplja kada smo izgubili ljude kao što je Oliver Ivanović. Ne čekajmo da nas neko podseća na našu tugu. Tuga je stvarna, bez obzira na političke igre.
Žalimo za svim žrtvama, bez obzira na njihove motive ili poreklo. Ovo je vreme za suštinsko suočavanje sa stvarnošću, a ne za političke igre i propagandu. Ne zaboravimo da smo svi ljudi i da ovo nije vreme za podele. Eto zato, a to nažalost, ne znate zato što ste ostrašćeni i kratkovidi u svojim političkim snoviđenjima koja nadilaze ljudskost.
Naivno se nadam da smo i mi drugi naučili lekciju. Ne žalimo za onima koji su se odlučili igrati životima drugih radi sopstvene igre. Ne žalimo za onima koji koriste tragediju zarad sopstvene promocije ili da napakoste političkim rivalima.
Zašto politikanti glume patriote, napadno veličaju žrtve? Ili oni koji ih po definiciji osuđuju da su teroristi? Slični su, ako ne i isti. I jedne i druge nije briga za te žrtve već samo gledaju kako da iskoriste njihovu smrt i opravdaju svoju politiku, da dobiju koji politički poen ili da naškode političkim protivnicima. Svi oni zaboravljaju osnovnu činjenicu – mi smo ljudi i ljudi su poginuli. Ljudi smo. Valjda smo.
