Србија је земља у којој се озбиљност и логика пречесто понижавају и одлазе на заслужени одмор, док се народ смешта у мрачни кутак. Фино је забављати се затупљивачком медијском и политичком реториком са свих страна која истину крије иза завесе. Али, заборавимо на формалности и окренимо се суштини проблема.
Недавно је Аида Ћоровић добила пресуду због бацања јаја на мурал са ликом Ратка Младића и вербалног сукоба са полицајцима. То је зато што су јаја, као што сви знамо, најопасније оружје у рукама, односно међу ногама грађана – ако таквих још увек има.
Надам се да покрај јаја у пиљарницама нећете наићи на натпис на ком пише акција и залуђивати се да сте добро прошли. Реалност је таква да ће цене јаја расти, и то све више, па ћемо можда видети и златна јаја у супермаркетима.
Ипак, немојмо се заваравати маштаријама. Већ деценијама негујемо политичку културу која је претворила наше поразе у победе, хероје у злочинце или обрнуто, а затим их заборавила и изопштила из друштвеног живота. Звучи познато, зар не? А сада смо овде, сведоци трагедије на Косову, где су изгубљени животи у насилном сукобу. И шта знамо? Скоро ништа.
Шта се дешава на Косову? Ко зна! Истражитељи из Мајамија на свом врхунцу. Информације су ретке, али ко је заправо заинтересован за истину? То је досадно. Боље да се определимо за једноставне опције – хероји или терористи. Зашто се мучити комплексним стварима?
Чак и они који иначе лажу на сва звона сада су збуњени и затечени. Мада, пропаганда велику трагедију претвара у представу, док са свих страна слушамо како тобоже сви све знају, али видимо да не могу да сакрију своју властиту конфузију и да заправо не знају ништа.
У оваквим тренуцима, погледајмо стварност. Не знамо тачно шта се десило и ко су главни актери, шта им је био циљ, да ли су изманипулисани или су фанатици, или… Али једна ствар је сигурна – ово је трагедија. Млади људи који су желели добро свом народу су изгубили животе. Без обзира на различита мишљења, морамо пронаћи заједничку основу.
Рецимо, дан жалости? Речено нам је да тугујемо, без обзира на то што “не знате зашто”. Рекли бисте, “то је оно што се налаже”, али то за вас и јесте довољно. Не питајте зашто, јер, све знате. Стога не чекајте протоколарне гестове политичара, нисте деца. Заставе нису спуштене на пола копља када смо изгубили људе као што је Оливер Ивановић. Не чекајмо да нас неко подсећа на нашу тугу. Туга је стварна, без обзира на политичке игре.
Жалимо за свим жртвама, без обзира на њихове мотиве или порекло. Ово је време за суштинско суочавање са стварношћу, а не за политичке игре и пропаганду. Не заборавимо да смо сви људи и да ово није време за поделе. Ето зато, а то нажалост, не знате зато што сте острашћени и кратковиди у својим политичким сновиђењима која надилазе људскост.
Наивно се надам да смо и ми други научили лекцију. Не жалимо за онима који су се одлучили играти животима других ради сопствене игре. Не жалимо за онима који користе трагедију зарад сопствене промоције или да напакосте политичким ривалима.
Зашто политиканти глуме патриоте, нападно величају жртве? Или они који их по дефиницији осуђују да су терористи? Слични су, ако не и исти. И једне и друге није брига за те жртве већ само гледају како да искористе њихову смрт и оправдају своју политику, да добију који политички поен или да нашкоде политичким противницима. Сви они заборављају основну чињеницу – ми смо људи и људи су погинули. Људи смо. Ваљда смо.
