Путин користи Kосово као жетон за трговину са Западом
Некако увек, кад се западне силе латише својих игара геополитичког шаха, руски председник Владимир Путин, чини се, не може да одоли прилици да се прикључи. И то на начин који би неки назвали вештим, а други – обмањивањем на највишем нивоу. Руси некако настоје да буду мирођија у свакој чорби. Сећамо се како је у Црној Гори кад је Запад радио на отцепљењу од Србије у игру ускочила и Русија. Они су видели куда иде ствар па ко веле „да се придруже“ и имају неке користи од одвајање Подгорице од Београда. Тада је Дерипаска као руски и црногорски тајкун финансирао одвајање кампању референдума у Црној Гори. Наравно и без Руса би то ишло како је ишло али су и они хтели да буду део игре. Наравно та им се игра није исплатила јер је касније Мило Ђукановић окренуо леђа Москви под притиском Лондона и Вашингтона.
Тако и сада Путин користи доминантан наратив да се убаци у њега. Путин својим изјавама изнова успева да изазове реакције на међународној сцени, али уместо класичне руске стратегије, за своју игру употребљава западне карте. Његова “услуга” Србији је Русија која не признаје независност Kосова, али би могла да је искористи, звучи као нешто што би се могло чути у склопу најбољег станд-уп комичарског наступа. Јер, господин Путин своју пажњу врло посвећује управо Kосову и његовој независности, те не пропушта прилику да на теми „независности Kосова“ правда своје поступке око Kрима и агресије на Украјину.
У једном од својих карактеристичних обрта, Путин је упоредио косовску независност са правом на самоопредељење у сепаратистичким регионима Луганске и Доњецке Народне Републике на истоку Украјине. За многе, то је било као да је Путин ухватио “два голуба једном руком” – придобио подршку проруских сепаратиста у Украјини, а истовремено бацио сенку сумње на западну политику према Kосову.
Овај Путинов потез није само обичан геополитичко реторички трик, већ и још један доказ колико је Путин мајстор у коришћењу историјских паралела како би оправдао своје поступке. У многим говорима и јавним наступима, руски лидер воли да се позива на историјске догађаје како би придобио подршку за своје акције.
На пример, кад је 2014. године Русија анектирала Kрим, Путин је то оправдао тврдњом да је Kрим одувек био руска територија и да је то само враћање “изгубљеног” дела Русије што има одређено историјско утемељење. Исто тако, кад је подржао независност Луганске и Доњецке Народне Републике, користио је аргументе о заштити руске мањине од украјинске “агресије”, слично ономе што је НАТО тврдио током бомбардовања Југославије.
Овај образац Путиновог понашања није случајност. Он користи историјске аналогије како би изградио свој наратив и оправдао своје поступке. Ако Запад може да прекроји границе за Kосово, зашто Русија не би могла да прекроји границе за Kрим или источну Украјину? Ово је са његове позиције логично иако нама то није пријатно чути јер он не доводи у питање западни поступак око Kосова већ само наступа „ако можете ви можемо и ми“.
С друге стране, Запад се често хвата за правне аргументе и међународно право како би осудили Путинове акције. Али Путин, зна да су правне норме често флексибилне и подложне тумачењу те настоји да „косовским преседаном“ оправда оно што он ради у Украјини. Kористећи преседан Kосова, он покушава не само да покаже да и Запад селективно примењује правила већ и да то њему даје иста права. Наравно Америка таква права задржава само за себе.
С обзиром да се Србија налази у политичком лавиринту и суочава са притисцима да уведе санкције Русији, Путин игра своју игру – користећи Kосово као жетон у трговини са западним силама. “Дигните руке од Kрима и од највећег дела Донбаса, а ја ћу вама да подржим независно Kосово и нећу правити проблеме у Савету безбедности да Kосово уђе у УН и друге међународне организације”, вероватна је Путинова порука.
Американци и Руси би били задовољни, а Kосово би постало део пакета за трговину.
У овом геополитичком игроказу, Србија се налази у средишту збивања и стоји пред великом дилемом. Притиснута између Запада и Русије, суочава се са тешким одлукама. Да ли ће Александар Вучић не остати на проруским позицијама на којима он и није био већ да ли ће под притиском Запада и захваљујући „косовској реторици“ Путина окренути леђа Русији као што је то и цела Европа урадила. Наравно да Путин кад говори о „косовском преседану“ као згодном примеру који му служи као аргумент којим се брани не мисли на интересе Србије већ да се извуче од осуда Запада и УН-а због рата у Украјини. Наравно Русија није формални савезник Србије – пошто нема никаквог споразума на ту тему па није ни обавезна да штити интересе Србије. Али то исто тако даје право и Србији да мисли само о својим интересима без обавеза према Русији. То што Србија не уводи санкције је наша одлука која није базирана ни на једном споразуму већ на политичкој вољи и на српским симпатијама према Русији или инату према Западу. Но политика је рационална вештина у којој су једино важни национални интереси и делује се у складу са њима. Чак је и Лукашенко као неко ко важи за руског човека одбио да учествује у рату у Украјини и није признао анексију Kрима водећи се пре свега интересима Белорусије.
