У оштром контрасту између политичких обећања током предизборних дана и стварних демографских података, јасно се види провалија између реторике политичара и њихове неспремности да се суоче с реалним и егзистенцијалним изазовима који уништавају наше друштво. Употреба празних речи у политичким кампањама суштински се разликује од акција које би решиле горуће и демографске проблеме.
Демографска слика Србије је попут старог сата који очајнички покушава да држи корак са временом, али му недостају делови који су одавно изгубљени. Подаци о смањењу броја становника, старењу друштва и паду наталитета не причају само причу о статистици, већ јасно дочаравају све озбиљније проблеме с којима се грађани Србије суочавају.
Гледајући уназад, као да смо заглављени у зачараном кругу негативних демографских трендова. Смањење броја становника из године у годину озбиљно угрожава будућност наше земље. Није само у питању број људи који се рађа или умире, већ и структура друштва која се мења – док постајемо нација старих и изумирућих.
Пад становништва за 10 година је око 2.7%, што значи да нас је данас 200.000 мање, рачунајући и људе који су се “трбухом за крухом” расејали по свету. Размишљање о томе да ће за 30 година готово сваки четврти становник бити старији од 65 година звучи као сценарио из дистопијског филма о земљи стараца, али нажалост, то постаје реалност.
Но, као и до сада и ове године видимо изборне кампање које су испуњене папагајским обећањима о побољшањима, али демографски подаци сведоче о неуспеху политике у доношењу одлучних корака ка решавању ових проблема. Старење друштва, смањење наталитета и депопулација захтевају дугорочне планове и систематски приступ, што политичаре очигледно не занима или су неспособни да учине ишта на овом пољу.
Звоно за узбуну су и бракови, све старији људи ступају у брак или се разводе. Просечна старост при ступању у брак од 31 године за жене и 34 године за мушкарце је огледало друштвених промена, промена у начину на који живимо и волимо.
Готово трећина брачних парова се разведе. Наша деца ће, ако их уопште будемо имали, једног лепог дана у блиској будућности живети у друштву где ће ендемске јединке брачне завете склапати у златним годинама, уместо у младалачкој страсти.
Просек од 1.6 деце по брачном пару, са тенденцијом опадања, које мајке у Србији рађају са просечно 29 година баке и деке убрзо неће ни имати, с обзиром да сваке године умре више од 20.000 људи него претходне.
Њихова лица ће видети на избледелим сликама и надгробним споменицима на гробљима широм Србије. Да ли су политичари свесни да неодговорним односом према грађанима који су их изгласали да би заступали њихове интересе и себи чине медвеђу услугу и да их чека иста судбина?
Дакле, обећања политичара о подршци породицама, побољшању услова за рађање деце и подстицању наталитета доводе до губљења поверења грађана и тону у провалију неиспуњених очекивања. Са стопом наталитета испод нивоа потребног за обнову популације, Србија тоне у демографску катастрофу.
Подаци показују да стопа укупног фертилитета расте, али да апсолутан број рођене деце годишње опада. Уместо обећаваних подстицања рађања, демографски показатељи сведоче о супротном – сваке године роди се мање деце.
Мере за подршку породицама, или стварање подстицаја за младе да остану у земљи остају само шупља обећања. Kако се политички мандати смењују, а исти актери мењају дресове и позиције тако и изборна обећања остају неиспуњена. Политичари се, занесени жудњом и лактањем за што удобнијим фотељама, својеврсно лоботомирани, деценијама не могу сетити да обећања морају бити подржана делима.
Инертни Срби, ако ништа друго, ове чињенице нас морају тргнути из летаргије. Потребно је деловати, извојевати имплементирање обећане политике које ће подстицати рађање и подржавати породице. Не можемо и не смемо допустити да наше друштво постане музеј са само старијим посетиоцима, док млађи одлазе у потрази за бољим животом, који пронађу изнимно ретки.
У последњих 20 година из Србије је званично отишло малтене пола милиона људи, паметних, образованих, претежно младих – који по правилу у иностранству увек остају грађани другог реда, раде даноноћно и служе као потрошна роба и јефтина, увозна радна снага. Да ли је то визија свих нас?
Највећи апсурд лежи у чињеници да није тешко створити амбијент у којем ће млади желети да остану, да допринесу заједници, да граде будућност. Међутим, неопходна је потпуна преданост и широки круг озбиљних, прогресивних људи. Питање је, да ли ми имамо такве људе у српском политичком кружоку?
Нажалост, стварност у којој живимо нас је до сада већма демантовала, част изузецима – док стање у нашем друштву, наше перспективе, наши приоритети, бивају скрајнути и усмерени на пуко преживљавање. Ако не реагујемо сада, суочићемо се са неповратним последицама које ће додатно нарушити економију, социјалне структуре и квалитет живота. У преводу, остаћемо сами као гробови. Србија постаје старачки дом.
У контексту демографских изазова али и свих других, Србији је потребан свеобухватан приступ њиховом решавању. Најпре институције треба да се отргну из раља политичких притисака и уплива, и да свој посао обављају без фаворизовања било које стране, да буду отворене и да раде за добробит свих нас.
Људи који их воде не морају бити визионари да би били реални, фокусирани на стварне проблеме и да раскрсте са политиканством како би заиста помогли људима. Делује немогуће али није.
Примери успешних модела из других земаља које су се избориле са демографским изазовима, као што су програми за подршку породицама, образовне и економске инцијативе, то потврђују и могу послужити као узор за унапређење ситуације у Србији.
Рецимо, у Француској, редовно давање новчане помоћи породицама је део система породичних алокација. Шведска има бесплатне вртиће и здравствене услуге за децу, а Јужна Кореја пружа подршку и бесплатне породичне одморе, као и флексибилне радне услове за родитеље. Финска обезбеђује квалитетне, бесплатне услуге за децу, док Норвешка спроводи успешне образовне кампање и подиже свест граћана о здравој трудноћи и васпитању деце.
Ови програми захтевају ангажовање стручњака из социјалне, економске, здравствене и образовне сфере, подршку политичких лидера с циљем и довољно храбрости за деполитизацију институција, уз подршку јавности и медија. Кључно је уједињење стручности и одлучно вођство.
Требају нам дела, а не речи. Ако не делујемо сада, изгубићемо прилику да променимо курс будућности Србије зато што нас дословно, неће бити. На самом крају и месту сусрета разочарања грађана и шупље политичке реторике, кад-тад мора да се појави акција. Избори ће, бирајте паметно.
