Ивица Дачић, човек чија је политичка каријера обележила три деценије српске политичке сцене, оставља дубок траг у историји Србије. Његов дуготрајни боравак на власти доноси питања о природи политичког успеха, стратегијама опстанка и доприносима српском политичком пејзажу.
Дачићева политичка каријера започиње у време југословенске социјалистичке ере, а од тада је изградио не толико победничку колико неуништиву политичку каријеру која је преживела све политичке олује и превирања. Кључ његовог успеха лежи у способности прилагођавања – од транзиције после распада Југославије, кроз бурне политичке промене до данашњег политичког тренутка.
Временом је постао симбол политичке дуговечности, али и архитекта стабилности у турбулентним политичким временима. Од језичка на ваги до фактора стабилности. Тридесетогодишње вођство на кључним политичким функцијама је означено континуитетом и способношћу маневрисања кроз различите периоде српске политичке историје што показује политичку вештину у одржавању позиције у променљивом окружењу. Три деценије на власти, уз један прекид, га чини најискуснијим политичарем на домаћој политичкој сцени.
Оно што Дачића издваја од других политичара је и његова аутентичност и приступачност. Вештина комуникације са свим слојевима друштва, од елитних кругова до обичних грађана, створила је мост између политичке елите и народа, што га чини јединственим на српској политичкој сцени. Дачић је способан да вам каже лоше вести а да вам то не падне тешко па чак и да кажете да „ко зна зашто је то добро“.
Такође, оно што га чини интригантним је и вештина одржавања политичке позиције унутар странке током турбулентних периода. Његова способност да очува ауторитет и да буде кључни актер унутарстраначких борби допринела је његовом политичком трајању. Он је вешто балансирао унутар јаких струја и лобија у странци, дајући свакој по нешто а да нико није остао без ичега. Кад је имао ривале побеђивао их је вешто и као човек у кога страначки функционери имају поверења као човека који брине о странци и држави.
Дакле, подршка унутар СПС-а и изградња савезништава су кључни фактори у његовом трајању на власти. Одржавање подршке унутар странке и шире политичке мреже додатно је консолидовала његов утицај и опстанак у политичком врху.
Поређење између Дачића и других политичких фигура, као што је Војислав Шешељ, илуструје јасне разлике у политичким стиловима. Док Шешељ користи екстремну реторику и провокативне методе, Дачић се издвојио својим умирујућим приступом. Чак је познат и по томе да може да уђе у фазу хибернације док не дође неко политичко пролеће када се активира и изненади све резултатом на изборима. Прошле године су му сви давали 6 или 7% а он је ишао до 12%.
Ово је резултирало различитим политичким путевима, где је Дачић остварио дугорочно политичко вођство насупрот Шешељу који никад није освојио водећу функцију у држави. Резултат – Дачић је вечито на власти а Шешељ вечито у опозицији или у позицији „омиљеног опозиционара“.
Дачићева стратегија може се посматрати кроз призму кинеске пословице: “Ако довољно дуго чекаш уз реку, њоме ће доплутати тела твојих непријатеља”, која указује на стрпљење и тактичко деловање. Његова опрезна политика истиче значај стабилности и дугорочног планирања, чиме је поставио основе и постао кључни фактор у формирању готово сваке власти.
Ипак, улога коју је имао током свог политичког пута није без контроверзи. Док неки хвале његову способност очувања политичке позиције, други указују на недостатак значајних реформи или промена током његовог вођства.
Изнад свега, Дачић је политички лидер који се одлучно супротставио олујама политичких криза, бирајући стабилност над спектакуларним променама. Његова упорност у одржавању стабилности у странци и владајућој коалицији донела је континуитет и сигурност у турбулентним временима.
Док се многи политичари често мењају према променама времена, Дачић је остао доследан у својој политици, фокусирајући се на стабилност, која је сигурно допринела очувању континуитета у политичком пејзажу Србије и привукла знатан удео бирачког тела који управо то цени.
У суштини, Дачићева политичка каријера сведочи о његовој посвећености политици очувања стабилности, која је у динамичном политичком окружењу често била кључна за одржавање равнотеже и континуитета. То га чини једним од кључних стубова српске политичке сцене.
Дакле, успех Дачићеве тридесетогодишње политичке владавине осликава комбинацију стабилности и промене остављајући за собом траг, али изазива и рефлексију о политичком наслеђу и еволуцији српске политике након евентуалног завршетка његовог политичког ангажмана. У коначници, јасно је да ће Дачићева политичка баштина дуго времена након повлачења са политичке сцене остати предмет проучавања унутар политичких кругова као модел успеха трајања у политици.
