Председник Србије Александар Вучић је дошао на власт 2012. Тек је преузео кормило СНС-а, био је потпредседник Владе Србије, имао изнад себе Дачића као премијера, Николића као председника. Динкић му је био коалициони партнер, а Ђилас градоначелник. Он је имао само део власти у односу на оно шта сада има. Како је успео да се за неколико година избори са овим партнерима, савезницима и ривалима и да на крају „остане само он“?
Преузимање странке СНС од Николића је био први и вероватно кључни потез у процесу освајања позиција унутар владајуће коалиције. У том моменту је популарнији од њега био Николић а и други су имали много више власти и ресурса него он.
Он се за разлику од других посвећено бавио медијима и свакодневно је био присутан у свим медијима где је могао. Добро је изучио искуство Милошевића, Ђинђића, Коштунице и Тадића – учио је и из њихових јаких и слабих места. Од Милошевића је научио да је неопходно контролисати и медије и опозицију да их не би преузели други, пре свега странци, са којима се не сме улазити у сукоб.
Од Ђинђића је научио да треба ићи у кампању са идејом „модерне Србије“ и борити се за политичке ресурсе. Од Коштунице је научио да је опасно бити „демократа“ и пустити да те политички ривали некажњено развлаче jер то води губитку власти. Од Тадића и ДС-а је учио како се воде кампање у медијима и на терену, како се ради са истраживањима јавног мњења, али исто тако је научио да ако се уљуљкаш на ловорикама то ти може доћи главе.
Дакле те 2012. је Тома победио Бориса, а Вучић је преузео СНС и формирао владу са Дачићем и Динкићем. Поставио је темеље своје политичке доминације кроз контролу над највећом странком и кроз медијску свеприсутност. Са друге стране се ДС урушавао а други су се приклонили Вучићу. Но, његова популарност је дошла кад се почео обрачунавати са омраженим тајкунима – пре свега то је моменат спектакуларног хапшења Мишковића где се Вучић приказао јавности као одлучан борац против корумпираних тајкуна и финансијске елите.
Та тактика му је у доброј мери и донела наклоност бирача и довела га у позицију најпопуларнијег човека у политици, затим његовој странци подршку од пола бирача који изађу на изборе. То је све имало за последицу да је постао једини центар моћи само пар година после формалног преузимања власти. Створио је слику о себи као борцу за праведност и реформе које треба да модернизују Србију.
Данас многи истичу да је та борба била селективна и да је служила као медијска представа за политичко позиционирање него стварно решавање корупцијских проблема. Осим тога, контрола медија одиграла је важну улогу у формирању перцепције јавности о Вучићу, стварајући једнострани приказ који фаворизује владајућу странку и ограничава глас опозиције.
Трансформација личности играла је кључну улогу у његовој популарности. Вучић је успео да се трансформише од екстремног националисте, радикала, до умереног политичара десног центра проевропске оријентације, користећи софистицирану реторику „широког дијапазона“ која је привукла већину умерених бирача, укључујући и прозападне образоване слојеве друштва. Ово последње грађанска проевропска опозиција не разуме јер не види трансформацију од антизападног радикала до умерено проевропског напредњака.
Повезаност с масама је најважнија за његову политичку стратегију. Вучић се труди да створи слику да је увек на терену, да је у контакту са обичним људима и да разуме њихове проблеме. Такође, одржавање редовних “маратонских” конференција за медије где се обраћа директно грађанима стварају утисак истинске бриге и блискости са обичним човеком.
На овај начин он успева да се повеже директно са народом, стварајући илузију огромне енергије и посвећености, чиме жели изазвати идентификацију између себе и обичних људи. Његов политички маркетинг до танчина је разрађен, врло вешт и прилагођен, комбинујући демагошке технике с модернистичким маркетиншким приступом.
Један од круцијалних елемената Вучићеве популарности лежи у акумулацији ванинституционалне моћи, чиме је постао централна фигура политичке моћи, умањујући посредничке елементе (парламент, странке и влада) и правила у владавини. То је популизам али није диктатура. Исто то не разумеју његови политички противници па онда ни не могу да прецизно поставе адекватно кампању којом би „доакали“ Вучићу.
Вучић се вешто користи демагошким техникама, врло често представљајући себе као жртву и истичући посвећеност раду до изнемоглости за добробит земље. Ова стратегија помаже у стварању утиска о његовој апсолутној посвећености и спремности на труд, рад и жртве на које други нису спремни.
Ауторитарни стил вођства подстиче слику лидера који је недодирљив и чија је реч последња. Одлуке се доносе централизовано, без много консултација са широм политичком сценом или дијалогом с опозицијом, што је изазвало забринутост око демократских процеса али у српској политичкој традицији то уопште није негативна ствар. Напротив, наш народ не поштује толерантне и попустљиве лидере као што је Коштуница, већ јаке лидере који су „газде“ и којих се прибојавају.
Обећања о реформама и великим пројектима, попут Маршаловог плана, често бивају истакнута као визионарска, али често и одложена или недовољно реализована, што је довело до разочарања код дела јавности. Ипак, Вучић увек има унапред спремног “кеца из рукава” и користи овај тип обећања како би одржао интерес јавности великим мегаломанским пројектима и преусмерио пажњу са тренутних проблема.
Култ личности који је изградио око себе, као и његова ауторитарна политичка фигура, често су се повезивали с претходницима попут Зорана Ђинђића, покушавајући добити легитимитет као реформатор и лидер који води земљу ка модернизацији.
Његова популарност је додатно подржана медијском контролом, јаком страначком војском, утицајем на институције и хроничним недостатком политичке алтернативе. Истину за вољу Србија је живела у једнопартијском комунизму па је остало мало или ни мало од независних институција које могу ограничити власт јаког лидера.
Тако је Вучић постао средишња фигура у перцепцији политичког и друштвеног живота Србије, стварајући слику о себи као неоспорном лидеру и јединој опцији за унапређење животног стандарда. Чак је и небитно да ли је он сконцентрисао толику власт и моћ у својим рукама или није – таква је перцепција у јавности. Њу су истрајно гајили они који га подржавају али још више они који га нападају да је диктатор.
Кроз стицање контроле над већином медија, било директно или индиректно путем политичког утицаја, Вучићева администрација је успела да обликује јавно мњење. Ово је довело до критика од стране ЕУ и дела опозиције због недостатка медијске слободе и притиска на новинаре који су се супротставили власти. Ипак, та тема је минорна за грађане Србије које оптерећује сиромаштво и корупција са једне и проблем Косова и Метохије са друге стране.
Грађанска опозиција иде на карту да режим оптужи за диктатуру која води политику страха, посебно кроз навођење имплицитних и експлицитних претњи новинарима, политичким противницима или грађанима који изражавају критике или неслагања. Плашење Србије Вучићем очигледно није мотивисало довољно људи да би он био побеђен на изборима.
Недостатак адекватне политичке алтернативе такође је важан фактор у одржавању Вучићеве владавине. Фрагментација опозиције, непостојање лидера, недостатак кохерентног плана или јасне алтернативе, као и интерни сукоби унутар опозиционих странака, умањили су могућност избора који би представљао стварну конкуренцију владајућој структури.
Критике око стања људских права, слободе медија и изражавања, као и питања везана за право на протест, честа су тема унутар земље, али и у међународној заједници. Критичари указују на тренд опадања слобода и демократских норми. Све те критике су за српску политичку традицију и тренутну социјалну реалност, благо речено, небитне. Оне утичу само на врло мали проценат гласача.
Вучићева агенда комбинује проевропску реторику и патриотски дискурс са тим да је првог све мање и мање, а другог све више како године пролазе. Проевропском реториком је украо шоу прозападној опозицији, а патриотском кампањом се одбранио од јачања деснице у Србији.
Тако се вешто поставио између два екстрема; оних који би да „признају Косово“ и оних „који би да наши момци гину за Косово“. Са друге стране, грађански део опозиције са ставовима „Косово је независно“, „Сребреница је геноцид“, „Србија да уведе санкције Русији“ je умереним бирачима огадила грађанску опозицију и ограничила je на 20-так посто подршке.
Вишегодишњом стратегијом промоције новог патриотизма и културе сећања на српске жртве му је донело стабилизацију у патриотском бирачком телу. Повезивање с националним идентитетом, истицање улоге Србије у регионалној политици и стварање слике да се залаже за интересе земље, посебно у контексту Косова, донело му је подршку дела популације која види националну сигурност као кључну.
Важно је напоменути да Вучић ужива много подршке због стабилности коју је донео у турбулентном периоду за Србију, након ратова и политичких превирања у претходним деценијама. Ово се неретко наводи као основни разлог подршке коју има у одређеним сегментима друштва.
Ипак, присутне су критике и контроверзе и око правосудног система и владавине права. Оптужбе за политички утицај на правосуђе, недостатак транспарентности и питања везана за независност правних институција изазивају забринутост унутар земље, али и међународне заједнице. Опет, Вучићу ни ово није нарушило односе са Западом, а та тема у домаћој јавности никад није била на првом месту.
Поларизација друштва и политичке сцене Србије је један од значајних феномена током његове владавине. Подела између присталица и противника власти постала је све израженија, стварајући дубоку поделе унутар друштва. Ово је резултирало потешкоћама у дијалогу, смањењу толеранције на различита мишљења и додатном фрагментацијом политичке сцене. Вучићева стратегија око овога је да се одговорност за ове поделе свали на грађански и национално оријентисану опозицију и у томе је добрим делом успео.
Тактике за сузбијање опозиције, кроз фрагментацију опозиције, корумпирање опозиционих лидера и кроз производњу параопозиционих странака и „листа“ се до сада показала као успешна. Медији су доступни само власти, они који су прорежимски, и грађанској опозицији они који су њој склони. Десна опозиција нема медије и зависи од интереса првих или других колико ће им медијског простора препустити. Они који не припадају политичким блоковима немају никакав утицај на јавно мњење осим невладиног сектора који има подршку из иностранства. У таквим околностина је тешко успоставити здраву политичку конкуренцију и равнотежу моћи.
Тема корупције и недостатка транспарентности у раду државних институција предмет је бројних расправа и оптужби на рачун Вучићеве владавине. Критике око недостатка транспарентности у процесу доношења одлука и управљању јавним ресурсима константна су тема у јавности. Власт се овде бранила и добрим делом одбранила са „жути су били већи лопови“.
Комплексан скуп фактора, од контроле медија до употребе популистичке реторике, ауторитарног стила вођства и обећања реформи, допринео је стварању култа личности око Вучића, што је довело до опсесије и изузетне популарности међу свим слојевима друштва у Србији. Све ово заједно створило је слику недодирљивог лидера, чија је владавина изазвала дивљење поприличног дела становништва.
На крају, није битно колико је ово реална слика већ да то јесте доминантна перцепција у српском друштву која одговара Вучићу јер Срби воле јаке лидере или газде. Али, све има и другу страну медаље – истицање лидерске функције носи и већу одговорност па је тако последица лоше локалне управе дошла на рачун лидера Александра Вучића, без обзира у којој мери он био одговоран за то.
Док је био у успону он је добијао атрибуте моћи и тамо где их реално није имао, а сада има одговорност и где је можда и реално нема. С тим у вези, Александар Вучић може постати жртва сопствене лидерске агенде јер људи за све лоше криве – Вучића. А, много тога лошег се на националном и социјалном плану десило у претходних пар година.
