Већина нас верује да се све важне одлуке доносе у извршној власти и законодавним нивоима. Истина је да милиони евра теку из Владе Србије републичким, покрајинским и локалним органима, а то је покретач јавне политике. Али како се нама влада наш свакодневни живот често зависи од званичника које бирамо у сопственом дворишту.
Ваш глас одређује ко ће утицати на јавну политику у све три гране државне власти – извршна, законодавна и судска. За покрајинске и локалне власти, процес је исти. У ствари, све што радите у друштву је одређено јавном политиком – где радите, купујете хлеб, живите и где ваша деца иду у школу.
Па, ако сте забринути за добре школе, превенцију криминала, чист ваздух и воду и пристојан јавни превоз, морате гласати за оне за које верујете да ће представљати ваше интересе. То значи да треба да учествујете на изборима за свој град, у избору листа на локалним изборима који бирају председника општине и градоначелника, републичког парламента, председника… Шта се дешава када људи не гласају?
Ево једног сценарија: Не верујете у процес пребројавања гласова; без обзира на све, корупција постоји, све је унапред договорено, намештено и ништа се не може и неће променити. Зато се уздржавате од гласања. Одзив бирача је низак, што увек иде у прилог политичком естаблишменту а то су пре свега носиоци власти и главни актери опозиције, који добијају привилегије и функције са низом одговорности као део власти или у оквиру парламента – баш они људи са којима нисте задовољни.
Упркос вашем незадовољству, ти људи изнова бивају изабрани. Резултат је да кандидати који су могли најбоље да вас представљају не улазе у парламент, не добијају никакве функције, и ви опет остајете разочарани, бесни и малодушни због власти на локалу и наравно, новоформиране владе. Запитајте се: у овом сценарију, како ствари икада могу бити боље?
Да ли се промена икада може или никада не може десити ако не гласамо? Упркос свим изазовима ми смо лице овог друштва, упркос свој збрци демократије коју видимо на телевизији, читамо у медијима и на друштвеним мрежама – свака власт припада нама. Ми их плаћамо. Ми запошљавамо људе да доносе одлуке уместо нас, а ако нисмо задовољни њима и њиховим перформансима, у сваком изборном циклусу можемо их отпустити и запослити друге.
Ако икада помислите да само један глас у мору милиона не може направити велику разлику, размислите о неким од најближих избора у историји САД. Тако је 2000. године Ал Гор за длаку изгубио гласање на Електорском колеџу од Џорџа В. Буша. Избори су се свели на поновно бројање гласова на Флориди, где је Буш победио на изборима са тако малом разликом да је покренуто поновно пребројавање и случај Врховног суда (Буш против Гора). На крају, Буш је освојио Флориду са 0,009 одсто гласова више, односно 537 гласова.
Да је само још 600 Ал Горових гласача изашло на биралишта на Флориди тог новембра, Сједињене Америчке Државе би у периоду од 2000. до можда и 2008. године имале другог председника, што би несумњиво утицало на геополитичку ситуацију и промену стања у целом свету. Зар овај пример није најеклатантнији показатељ, а не само свакодневна флоскула, у коликој мери гласање заиста јесте наша грађанска дужност?
Одговорите себи. Зашто не бисте учествовали у овоме? Шта имаш да изгубиш?
