У тренутку када широм земаљске кугле бјесне ратови, епидемије и неизвјесности сваке врсте; када је Црна Гора суочена са питањем друштвеног, привредног и културног опоравка од разарајућих посљедица тродеценијске аутократије и антидемократије класичног мафијашког типа – у граду који је и даље изложен тоталитарним стегама и својеврсним неконтролисаним атацима идентитетске збрке – на Цетињу – шачица дукљанских узалудника предвођена градоначелником Николом Ђурашковићем, наставила је своју битку за подјељењу, непросперитетну и дубоко завађену Црну Гору.
Тако је, јуче, у Рокочима надомак Трешњева у Катунској нахији, заједно потпредсједником Савеза удружења бораца НОР-а и антифашиста Црне Горе Стеваном Радуновићем – удружењем које има везе са периодом у којем је живио Звицер баш као што има везе званични дукљански наратив о његовој смрти и историјској улози са истином, Ђурашковић открио споменик породици Петра Звицера који је страдао више од пола године касније, 28. децембра 1923. године, као члан групе Сава Распоповића.
„Данас, на стогодишњицу крвавог пира србијанских жандарма над недужном ђецом зеленаша и хероја Петра Звицера и одмаздом породичном ломачом у Рокочима, не обиљежавамо само овај трагичан датум црногорске историје већ и датум сјећања на невине страдалнике Бијелога Терора, незапамћени примјер безумног национализма, освете и звјерских злочина над црногорским комитама и патриотама чији организатори, извршиоци, подстрекачи и саучесници никада нијесу кривично одговарали“, рекао је том приликом Ђурашковић.
Колико је овај случај отишао далеко од здравог разума и елементарних постулата историјске науке, указује нам и чињеница да је спомен-обиљежје „освештао“ шеф тзв. ЦПЦ Мираш Дедеић који је казао да је породица Звицер проглашена светом од стране ове невладине организације – и то, како је додао, канонским путем.
Упркос великом броју историјских извора који до детаља деконтруишу случај убиства породице Звицер, нажалост, после толико година и деценија, и након Ђукановићевог политичког суноврата, историјски мит о тзв. бијелом терору и великосрпској окупацији Црне Горе, и даље је присутан. Највеће „заслуге“ за такве, разорне посљедице по црногорско друштво, сноси параисториографска тројка у саставу: Шербо Растодер – Живко Андријашевић – Новак Аџић, који су, зашто не рећи, просто слуђели овај народ својим фантазмагоричним приказом историјских прилика.
Звицере нису убили српски жандарми, него Цуце из освете
Истраживач Ратко Кривокапић из Никшића (интересантно за случај: унук по мајци Крста Зрнова Поповића), писао је о гнусном злочину одметника, међу којима је био и Петар Звицер, с почетка 1919. године, у Лајевом долу, када је побијена и запаљена породица Николе Којичина Кривокапића.
– Никола Којичин Кривокапић био је један од најугледнијих и најимућнијих Цуца тога времена. Николин отац Којица Вуков је био један од највећих црногорских јунака и витезова који је посјекао Салих пашу 1862. године у Кити планини која се налази изнад Сланог језера код Никшића. Бог ми је свједок да не желим обнављање и подстицање несрећних пођела на зеленаше и бјелаше, али у овом случају морам истаћи да су страшни злочин направиле комите. Дружина од 10 до 15 особа који су били из Катунске нахије (Цуце, Чевљани, Бјелице, Пјешивци…) су били одсјели данима у кући Николе Којичина која је, и у годинама ратних страхота, глади и епидемија, била веома имућна. Мој ђед Јанко Станков Кривокапић је рођен у Цуцама – Ђинов до, који је недалеко од Лајевог дола и био је у изузетним рођачким односима са Николом Којичиним и његовом породицом. Према његовом казивању дошло је до препирке између чланова породице и комита и након међусобних трзавица и пуцњаве убијени су Никола Којичин, његова супруга Кајуша-родом Суботић, Драго – син Николин и синовац Кејо. Након злочина убијене чланове породице Кривокапић су убацили у кућу, коју су претходно опљачкали и понијели новац и злато које је Драго Николин зарадио у Америци, и запалили. У мучењу се посебно истицао овај несрећник Петар Звицер који је Николи ноге стављао у жар. Злостављао га је толико да је Никола умро у жестоким мукама – истакао је Кривокапић.
Није тачно да су породицу Петра Звицера убили и запалили српски жандарми, већ његови племеници из Цуца из освете, тврди Кривокапић. Он истиче да до тог трагичног догађаја није смјело доћи, јер се на злочин никако није смјело узвратити злочином.
– Према казивању мјештана из тог доба, Звицер је убијен од стране племеника из Цуца због својих вишегодишњих злодјела у том реону. Никаква српска жандармерија и војска у том злочину није учествовала. Поједини историчари стално потежу причу о мајору Кецмановићу и његовим трупама као извршиоцима тог гнусног чина, што није тачно. Тај Кецмановић није из Србије, већ из Босне. У наредном периоду старије памтише из Цуца се припремају за изношење истине на виђело. Вријеме је да се до краја разјасни тај злочин према тој породици који је за сваку осуду – истицао је Кривокапић у више наврата, додајући притом да је један од убица из Лајевог дола касније постао жестоки контракомита и своје ревидиране ставове је доказивао тако што је учествоваво у убиству и паљењу породице Петра Звицера. Иста особа је као контракомита, лично запалио кућу Крста Зрновог Поповића.
– Он је убио Николиног сина – Драга Кривокапића, да би касније због страха од освете и затвора ревидирао свој став и постао прелетач и најжешћи контракомита. Та особа је учествовала у спаљивању породице Петра Звицера. Као првоборац у Другом свјетском рату је постао и носилац споменице и угледни члан Комунистичке партије Југославије – нагласио је Кривокапић за портал Борбу, и додао да у злочину у Рокочима нису страдала дјеца Петра Звицера, јер, према казивању старих Цуца, у тој трагедији су страдале четири особе, а не седам.
– Ни у каквим књигама рођених и крштених се не спомињу Звицерова дјеца, а они који су памтили тврде да постоји пјесма која је спјевана о том злочину и у којој нико дјецу не спомиње, казао је Кривокапић.
Зеленашке комите починиле велики број злочина у Црној Гори
У прилог теми, цијенимо да је неопходно поменути и казивања историчара проф. др Александара Стаматовића, који је, својевремено, у великом интервјуу за ИН4С казао да су зеленашки комити, финансирани од стране Италије, починиле бројне свирепе злочине, како би дестабилизовали заједничку државу формирану 1918. године.
Он је истакао да комите из доба аустроугарске окупације и они након тзв. Божићног устанака немају никаквих додирних тачака, односно да су у питању два потпуно различита покрета који практично идејно, политички и у сваком другом смислу немају никакве везе.
Стаматовић је указао да су од стране зеленашких комита на мучки и преваран начин убијена три посланика Подгоричке скупштине: свештеник Крсто Радуловић из Комана из Катунске нахије, Крсто Станишић из Бјелопавлића и бивши црногорски племенски капетан Илија Мандић из капетаније горњоморачке.
Анализирајући тзв. „Божићни устанак“ проф. Стаматовић је рекао да велики и пресудан удио у организовању тог устанка има Италија и њен класични агент Ђовани Балдачи, који је у својим задацима био одговоран италијанском министру рата, и италијанским војним бродом довежен у Котор да анимира одређени број људи за устанак.
„Због неријешених територијалних питања са новоствореном Краљевином СХС, тј. претензија на јадранску обалу, Италија отвара тзв. црногорско питање. Њој одговара сликовито речено тај чир на ткиву нове државе, да би је уцјењивала да се са њом погоди. Она у Италији организује војне логоре за Црногорце у Гаети и Формију, финансира, војно, и пропагандно помаже црногорску емиграцију. Један број тих комита одлази у Италију преко Албаније, па се опет враћа у Црну Гору и наставља акцију. Циљ је био на сваки начин дестабилизовати нову власт, нападати војску и жандармерију, убијати присталице не бих рекао уједињења, него Подгоричке скупштине, а објаснићу касније ту разлику. Ти комити, дакле, немају апсолутно никакве везе са комитима из аустроугарске окупације, организационо, идејно, и по општем контексту настанка, сем што је, како сам навео, један мањи број њих, некада комитовао и за вријеме аустроугарске окупације“, саопштио је Стаматовић у интервјуу за портал ИН4С.
Опасне манипулације
У међувремену, из кухиње дукљанског фанатизма појавио се и много опасан наратив.
Наиме, на друштвеним мрежама све чешће можемо прочитати ставове да је, управо 23. априла, када је откривено спомен обиљежје Звицерима, обиљежена и, ни мање ни више, него стогодишњица „геноцида Србије над Црном Гором“.
Наравно да овај наратив није случајан.
Ријеч је о вјешто планираној замјени теза и манипулације злочином у дневно-политичке сврхе.
Очигледно, циљ је да се на такав, крајње примитиван начин, баци сјенка на геноцид који је почињен над Србима, да се исти релативизује, а све под окриљем теорије о свесрпској кривици.
Та прљава игра, чији творци и актери не презају чак ни од манипулисања трагичним судбинама давно преминулих људи, није нешто у чему би човјек од интегритета требало да учествује. Првенствено, из етичких разлога, а потом ни због тога што се на лажима не може градити здрав темељ. Ипак, цијенимо да је неопходно указати на сваки облик манипулације.
Извор: ИН4С
