Док академска и грађанска јавност сведочи политичком буђењу студената, појављују се и гласови који на први поглед звуче као подршка, али који у суштини изражавају страх, подозрење и потребу за контролом. Један такав наступ, недавно објављен у јавности, представља низ наизглед аналитичких коментара који се у ствари своде на прикривене нападе, патерналистичке поруке и отворену нелагодност пред идејом да студенти могу политички деловати без ичијег туторства. Политичар присваја иницијативу студената као плод сопственог утицаја, а затим их критикује што га нису дословно послушали. Уместо да препозна њихову самосталност као знак зрелости, он покушава да задржи улогу надређеног. Тај захтев за „правилним“ ангажовањем није ништа друго до жеља за контролом. Он не жели равноправне савезнике , жели слушаоце.
Сво студентско деловање ван избора политичар представља као неозбиљно, неефикасно или погрешно. По њему, једино логично решење је учествовање у изборном процесу. Тиме брише вредност сваког облика притиска који није институционалан: протеста, пленума, блокада, јавног говора. Он своди политику на једну форму, ону коју је сам користио или бар разуме. Такав поглед није саветодаван, већ редуктиван. Његов политички хоризонт завршава тамо где почиње студентска слобода да изабере другачији метод борбе.
Кад критикује студенте што се „ангажују, али не на прави начин“, политичар открива да му није проблем њихов активизам, већ чињеница да га спроводе без његове потврде. Он формално подржава њихову жељу за политичким деловањем, али оспорава сваки конкретан корак који не одговара његовим представама. То није критика са жељом да се допринесе , то је наступ из позиције надмоћи. Студенти се не посматрају као политички субјекти, већ као објекти корекције.
Радни документ који студенти разматрају политичар користи као повод да их дискредитује пре него што је уопште завршен. Тиме утиче на ток унутрашње расправе и поткопава процес аутономног одлучивања. Уместо да дозволи да студенти сами уобличе сопствене предлоге, он се поставља као први судија нацрта који му није ни упућен. Намера није да се помогне, већ да се обликује наратив пре него што студенти уопште добију шансу да га сами изнесу.
Политичку иницијативу студената приказује као наивну, незрелу и осуђену на неуспех. Уместо да им призна храброст да се упусте у борбу коју су до сада сви избегавали, политичар је своди на нереални покушај. Такав став не полази из бриге, већ из несигурности , јер зна да би њихов успех разоткрио пасивност и калкулантски комфор оних који су годинама одлагали борбу. У његовом тону не постоји охрабрење, већ потцењивање.
Месецима организован студентски отпор и политичко уобличавање политичар приказује као тренутни занос, пролазни ентузијазам. Тако се бришу напори који су уложени у координацију, формулацију захтева и одржавање заједништва под великим притисцима. Називати то заносом није погрешна процена , то је свесно ниподаштавање. Тиме се покушава створити дистанца између „озбиљне“ политике и „студентске“ игре.
У више наврата, политичар покушава да покаже како је све то заправо његова идеја. Он не тражи дијалог, већ признање , као да студенти немају право да стигну до сличних закључака самостално. Приказивање студентске иницијативе као деривата његових савета показује да се не плаши њихових грешака, већ њихове самосталности. Ако нису део његовог плана, онда су, по дефиницији, дезоријентисани.
Тврди да ће систем свакако „прогутати“ студенте ако покушају да уђу у институције. Али то није упозорење, већ порука да не покушавају ништа. Јер ако институције не функционишу, оне се неће поправити саме. Политичар зна да их неће мењати они који су већ удобно распоређени унутар њих , већ они који им приступају из гнева и потребе. Тај улазак није илузија , то је притисак изнутра.
Политичар говори да „није тренутак“. Али тренутак никада неће доћи сам. Трагична иронија његове поруке је у томе што долази у тренутку када су студенти први пут у деценијама у позицији да утичу. Порука о стрпљењу није знак мудрости, већ покушај да се одлука одложи док не буде безопасна. Он зна да је сваки политички покрет рањив док расте , и управо зато жели да га сасече сада.
И на крају, када политичар каже да их подржава „али да га морају прво послушати“, показује све. Та реченица разголћује његов однос према студентима: не као према субјектима, већ као према публици. Није му важно да ли су у праву, да ли су организовани, да ли су спремни. Важно му је да зна да су његови. А ако нису , онда су, по аутоматизму, погрешни.
Студенти данас нису пуки посматрачи , они су учесници, носиоци и покретачи промене. Њихов глас више не тражи дозволу да се чује, нити чека одобрење да делује. Они су већ ту, с разлогом и са поверењем које им је народ дао, а не политичари поклонили. Они који то препознају, имаће прилику да буду део нечег новог. Они који остану заробљени у старим шемама моћи, ауторитета и подозрења , једноставно ће бити прескочени. Јер будућност не иде уназад. А студенти је не најављују , они је већ обликују. И свет који долази, неће их заобићи.
Младен Трифуновић
