Вишемесечни студентски протести у Србији добили су неочекидано огледало у сатиричном посту на платформи X (бивши Твитер). Аутор профила @СајтЗицер, познат по циничним и оштрим политичким коментарима, изнео је готово суров рецепт: студенти би, ако желе да опстану на политичкој сцени, морали да „купију“ кадрове из опозиционих странака, нудећи им будуће функције. Без тога, сматра он, нема изгледа да се студентски покрет одржи у озбиљној борби за власт.
Иако овакав предлог на први поглед делује као позив на компромис, у суштини је упозорење на слабости покрета. Замењен еуфоријом и ентузијазмом, студентски активизам остаје без кључних полуга политичког утицаја – институционалне подршке, инфраструктуре и искуства које поседује „стара“ опозиција. Управо ту лежи највећа опасност: сарадња са партијама компромитованим скандалима и унутрашњим поделама доноси ресурсе, али и ризик од потпуног уплитања у мрежу компромиса и личних интереса.
„Без опозиције – нема шансе“
У посту који је изазвао бурне реакције стоји:
„Студентски покрет треба да преузме кадрове из опозиционих странака који су вични политичком деловању… Не могу тражити длаку у јајету. Ако потпуно одбаце опозицију – пропали су. Ако пристану на све услове опозиције – пропали су.“
Ова порука одражава сурову реалност српске политике. Без опозиционих механизама – од скупљања потписа до контроле изборних места – студентски бунт може остати тек медијски одјек. С друге стране, улазак у савез са партијама које су годинама оптерећене унутрашњим борбама и јавним неповерењем делује као улазак у троструки лавиринт: власт, стара опозиција и „нова“ опозиција из студентских редова.
Пукотине унутар савеза
Скептицизам произилази из суштинског проблема: традиционалне опозиционе странке, фрагментисане и исцрпљене дугогодишњом борбом против власти, не виде разлог да студентима помажу без јасне користи. „Рушење власти“ звучи узвишено, али у пракси је све сведено на изборне резултате и поделу функција. Без обећања око будућих позиција, мотивација за подршку студентима нагло бледи.
Овакво размишљање већ је изазвало отворене сукобе. Док један део опозиције, пре свега либералне и зелено-леве групације, наглашава спремност на сарадњу, други студенате критикује као неблагодарне и недорасле. Подсећају да је значајан део протеста – од мобилизације људи до логистике – финансиран кроз опозиционе канале. Међутим, студентски манифести, који инсистирају на аутономији и „чистој борби“, то упорно негирају.
Студентски покрет би требао да покупи из опозиционих странака кадрове који су вични политичком деловању, скупљању потписа, активизму, контроли на изборним местима, познавању изборног процеса, страначком организовању и који су колико толико неукаљани и морају да им обећају неке…
— ЗИЦЕР (@СајтЗицер) Оцтобер 27, 2025
Идеализам против реалполитике
У потенцијалном сценарију ванредних избора, студентски покрет би се нашао у троуглу интереса: власт би задржала чврсту контролу, стара опозиција би штитила своје позиције од „младих узурпатора“, а студенти, без искуства, ризиковали би да остану пуки декор. „Без политичког искуства, мале су шансе за успех у реалној политици,“ одговорио је сам @СајтЗицер на један од бројних коментара.
Између инспирације и маргинализације
Док Србија улази у још једну фазу политичке кризе, скептични гласови са X-а делују као опомена. Студентски бунт може инспирисати и покренути талас наде, али без прагматичне сарадње са опозицијом – колико год она била тешка и компромисна – остаје осуђен на романтичну етапу која брзо бледи.
Кључно питање гласи: хоће ли млади успети да превазиђу неповерење и наметну нову енергију политичкој сцени, или ће се вратити у учионице са горким укусом пораза? Одговор ће донети – први наредни избори.
