Према дистопијском роману Георгеа Орwелла ‘1984.’, Оцеанија под диктатом фиктивног ‘Великог брата’ у константном је измишљеном рату с Евроазијом и управо су такву глобалну слику свијета новим споразумом створили САД, Велика Британија и Аустралија, а и циљ им је исти као и у популарној књизи
Марио Стефанов
ПИСјоурнал – Под окриљем глобалне економске кризе која се од политичких елита и водећих медија покрива пандемијом коронавируса и њезиних све очитијих посљедица назире се покушај изградње новог англоамеричког царства. Оно се покушава створити трансформацијом британских геополитичких конструкција Англосфере и Цоммонwеалтха, као заједнице држава које су некада чиниле британско царство на челу с новом “Глобалном Великом Британијом” с једне стране и САД-ом с друге стране.
Нова англоамеричка интеграција у настајању не искључује НАТО и остале интеграцијске структуре у којима се Уједињено Краљевство, САД и остале државе које улазе у нови блок налазе, него их одржава на животу и покушава искористити као инструменте стварања новог блока.
Циљ је стварање моћног политичког, економског и војног комплекса који ће на глобалној сцени у утрци за присвајање свјетских богатстава засјенити све постојеће и потенцијалне конкуренте. Савез који се ствара примарно је усмјерен на блокирање геополитичких и економских опција Кине и Европске уније и њезиних најмоћнијих држава, прије свих Њемачке. То је, уосталом, био и један од кључних разлога британског напуштања Еуропске уније, прокламирања стварања такозване “Глобалне Велике Британије” и њезина усмјерења према САД-у, Аустралији, Канади, Новом Зеланду, те америчким и британским регионалним партнерима од којих су већина бивше британске колоније. Стварање војног савеза САД-а, Велике Британије и Аустралије под називом АУКУС, који по својим потенцијалима никако није ограничен само на Индо-пацифичку регију него због значаја и политичке тежине САД-а на свјетској сцени већ у старту има значајан глобални потенцијал дјеловања – тек је један од првих корака према стварању новог англоамеричког блока.
Угрожена тржишта
У циљу стварања нове интеграције и њезина етаблирања на глобалној сцени те посљедичног потискивања конкурентских сила Кине и Европске уније немилице се искориштавају посљедице намјерно индуциране економске кризе, која се приказује колатералним учинком јавноздравствене кризе изазване пандемијом коронавируса.
Економска криза поступно захваћа сва велика господарства, укључујући и британско и америчко. Но, нови англоамерички блок у настајању, иако и сам погођен, ослања се на економску кризу и покушава је искористити за своје циљеве на темељу јасне калкулације да ће криза на англоамерички блок оставити много мање посљедица него на конкуренте и да ће криза и оно што због ње погоди Кину и Европску унију експоненцијално умањити њихове способности конкурирања Уједињеном Краљевству, САД-у и њиховом блоку. Посљедице које неће избјећи ниједна страна бит ће, рачуна Лондон, непропорционалне и далеко више ће оштетити конкуренте. Економска криза увезана је с деглобализацијским процесима који добивају на замаху те тако Лондон и блок који покушава са САД-ом створити снажно заговара трансформацију свјетског економског поретка у смјеру деглобализације и повратка производње и радних мјеста натраг у матичне државе с посљедичним отклањањем овисности о готовим производима и индустријским компонентама из Азије и Кине. Глобални удар антиглобализације у великој мјери извире из процеса стварања англоамеричког блока који, како јача, тако у све већој мјери притишће конкурентску Кину, па и Европску унију. Деглобализација је заправо само нови облик глобализације којом би требао владати нови англоамерички глобални империј, ако план његова стварања успије.
Тако Блоомберг у своме чланку аутора Андреwа Броwнеа отворено дефинира да се деглобализација убрзава из једноставног разлога: “Деглобализација је потакнута неугодном спознајом да цијели глобални економски сустав има једну проблематичну тачку – Кину”.
Спојене посуде
У чланку се такођер наводи да су “америчко и кинеско господарство били повезани ланцима опскрбе на које су се обоје ослањали”, но та “међусобна овисност све више је постајала извор страха”. Чланак се закључује констатацијом: “Кина је била највећи побједник глобализације, што, дакако, значи да ће бити и највећи губитник деглобализације. Према истраживању америчке трговинске коморе у Сингапуру, 28% америчких твртки које послују у Кини и Азији изјаснило се да успостављају или већ користе алтернативне ланце опскрбе како би смањили своју овисност о Кини. Десеци милиона радних мјеста у Кини су угрожени. У коначници ће доћи у питање друштвена и политичка стабилност. Усмјереност америчке и партнерске британске стратегије дјеловања на Кину у циљу пригушења њезина утјецаја на глобалној разини и по могућности изазивања унутарњих нестабилности у самој држави посве је очита у толикој мјери да се, ето, јавно публицира и у медијима. Француски Ле Монде у свом недавном чланку преноси изјаву Сéбастиена Јеана, директора француског тхинк-танка за економска питања ЦЕПИИ, који отворено указује да је “повећана америчка контрола над преносом технологије у Кини пореметила ланце опскрбе полуводичима и осталим индустријским компонентама”, што је изазвало производне застоје у Њемачкој и Европској унији и пораст цијена производа.
И уистину, иако Велика Британија има великих проблема због загушења, па и прекида добавних праваца, Кина и Европска унија, односно њезин индустријски предводник Њемачка, у још су тежој ситуацији. Њихове опције дјеловања на отклањање насталих проблема много су слабије него америчке, британске и цијелог англоамеричког блока.
Док Кина и Европска унија овисе о производњи за коју су потребне енергија, сировине и компоненте које се прибављају претежно поморским путем на који се односи 90% свјетске трговине, САД, Уједињено Краљевство и његови партнери владају морима, односно поморским рутама транспорта и у великој мјери финанцијским тржиштима.
Потпуна контрола
Они контролирају, сада у кризи постаје очито, све добавне правце и цијелу логистику, укључујући и поморске линије комуникација и значајан дио лучких капацитета. Садашња ситуација загушења и блокаде добавних праваца, иако и сами трпе посљедице у конкурентској игри с Кином и Европском унијом, савршено одговарају англоамеричком блоку. Постоје назнаке да се хаос на добавним правцима под њиховим утјецајем намјерно продужава у циљу подизања разине кризних посљедица за Кину и Њемачку. У овоме тренутку њемачка индустрија и с њом увезана индустријска инфраструктура других држава чланица ЕУ-а практички стоји због недостатка компоненти из Кине и остатка Азије.
Кинеска, пак, производња не може се покренути због недостатка енергената које Кина такођер добива поморским путовима. Због сукоба с новим англоамеричким блоком који покушава угушити њезино извозно оријентирано господарство, Пекинг је демонстративно одбио даљњу набавку угљена из Аустралије. Посљедично, у ситуацији загушења поморских праваца успорен је увоз угљена из Индонезије, на што се Кина при доношењу одлуке о блокади аустралског угљена ослањала. Недостатак угљена зауставио је производњу електричне енергије коју Кина добива углавном из термоелектрана. Цијене вртоглаво расту, како енергената, тако и готових производа и индустријских компоненти и упркос исказаном оптимизму економских стручњака, све се креће према самом рубу пада у инфлацијски понор. Голдман Сацхс процјењује да је готово половица кинеске индустријске производње застала због недостатка електричне енергије. Очекује се да ће то кинеску државу коштати 0,4 постотна бода раста током 2021. године, што је наизглед мало, али када је ријеч о Кини и њезину господарству, онда је ријеч о категорији великих бројева, па 0,4 % значи милијарде долара.
Пад производње
Домаћа производња угљена након кинеске одлуке о забрани увоза угљена из Аустралије, према Голдман Сацхсу не само што није довољна за подмирење потражње господарства него је недостатак узроковао вишеструко повећање цијена угљена, чиме је повећана и цијена електричне енергије која има своју границу одређену способношћу господарских субјеката да је плате. Стога половица кинеске индустрије стоји у мјесту. Овај каузални низ господарских проблема Кине покренут је великим обрачуном САД-а, Уједињеног Краљевства и њихових партнера с Кином на економском и политичком плану. Стварање савеза АУКУС и поступно формализирање блиских односа између САД-а, Уједињеног Краљевства и цијеле Англосфере у својеврсни англоамерички геоекономски и геополитички блок бит ће нови корак у сучељавању с Кином.
Проблеми кинеског господарства и почетак кризе у Европској унији нису посљедица некаквог економског поремећаја као више силе него свјесно покренуте кризе и отварања процеса деглобализације свјетске економије. Деглобализацију све снажније, видећи у томе слабост конкурената, настављају снажно гурати САД и Уједињено Краљевство. Логично, јер Кина и Њемачка, а с њом и Европска унија, били су највећи добитници глобализације па ће бити и највећи губитници обрнутог смјера кретања свјетске економије. Британски премијер Борис Јохнсон у јеку несташице горива због пада транспорта и добавних праваца на питање новинара води ли то инфлацији хладно одбацује ту могућност и указује да је све што се догађа знак великог буђења свјетског и британског господарства након прекида лоцкдоwна због коронакризе.
Криза је умјетна
На питање ББЦ-ја налази ли се Уједињено Краљевство у кризи Јохнсон је одговорио: “Наравно да не. Напротив, мислим да је оно што видите у британској глобалној економији продукт притиска на ланце опскрбе због дивовског буђења, а то се управо догађа”. Када говори о дивовском буђењу, британски премијер Јохнсон, дакако, прије свега гледа економију своје државе и њезиних нових партнера након Бреxита. Профитери новог буђења према плановима Лондона требали би бити управо Уједињено Краљевство, САД и нови англоамерички блок који се у тренуцима свјетског господарског и трговинског хаоса покушава изградити.
Уосталом, све је и почело америчким и британским обрачуном с Кином покретањем трговинског рата и притисцима због Хонг Конга. Негдје из мрачних кутака тога обрачуна изродила се, наизглед сасвим случајно, и контроверзна пандемија коронавируса која је искориштена као оправдање за покретање нове велике господарске кризе и катализатор промјена глобалне економије. Wасхингтон и Лондон, чак и по цијену редова пред британским бензинским пумпама и дефицита роба на тржишту и индустријских компоненти уз посљедични раст цијена и пријетећу инфлацију, не показују знакове узбуђења и забринутости. Разумљиво, јер све је очитије да је то њихова контролирана игра и намјерно покренута криза. Њоме се плаћа цијена нечијег “дивовског буђења” како каже Јохнсон, а то није ништа друго него буђење новог англоамеричког империја.
Једна и друга сила, отприје повезане специјалним односима у свим секторима, налазиле су се у регресији – Уједињено Краљевство већ десетљећима од пропасти свога колонијалног царства, а САД посљедњих десетљећа.
Непријатељска Кина
Рјешење је пронађено у повезивању двају царстава и цијеле Англосфере у један интегрирани глобални геоекономски и геополитички савез, управо онакав какав је новинар и писац исписао у свом дистопијском роману “1984”., а према Орwеллу, створена је диктаторска Океанија под влашћу непостојећег “Великог брата” која је, да би свој народ држала у покорности, у сталном имагинарном рату с Евроазијом, а управо је на том предлошку створена и нова Англосфера. Сада ће свијет платити цијену њезина стварања. Њемачка и Европска унија немају избора него, ослањајући се на зелену транзицију и 4. индустријску револуцију, повлачити практички исте потезе као амерички и британски конкуренти, укључујући и однос према Кини. Притом ће трпјети немјерљиву штету.
Јохнсоново дивовско буђење симболизира оно што је хтјело постићи Уједињено Краљевство изласком из Европске уније. У сарадњи с Wасхингтоном и цијелом Англосфером, Лондон покушава изградити англоамеричко царство које ће економски, политички и војно доминирати на глобалној разини и ограничавати утјецај највећих конкурената – непријатељске Кине и партнерске, али и конкурентске Европске уније. Већ сада прикривеним дјеловањем империј у настанку успио је, искориштавајући јавноздравствену и економску кризу, блокирати добавне правце и трговачке руте које повезују Кину с Европом, подигнути цијене транспорта и енергената, угрозити кинеску индустрију и господарство, као и економију Европске уније која је парадоксално присиљена невољко се придружити трговинском рату с Кином с којом је претходних година ушла у формализиране трговинске и господарске аранжмане. Склопљени европски послови с Кином сада су, у освит новог англоамеричког империја, доведени у питање.
Нови поредак покренут је из Лондона, а не Wасхингтона
Извориште цијелог плана није уопће у Wасхингтону, како би се могло очекивати, него у Лондону, који планирано стварање неког облика реплике свога некадашњег царства, сада прилагођеног увјетима XXИ стољећа, нема могућности извести без помоћи САД-а. Лондон увлачи Wасхингтон у своју игру, који пак у свему види и користи за себе – готово на исти начин како је својевремено увлачио Америку у И и ИИ свјетски рат. Чини то као и онда стрпљиво и упорно и на крају ће, извјесно је, и успјети, јер у тако постављеном сценарију Америка види могућност извлачења великих геоекономских и геополитичких бенефита за себе, једнако као у великим ратовима XX стољећа. Британски зов и америчко укључивање у сукобе у двама великим ратовима од Америке је створило свјетску силу. У новом придруживању британској стратешкој иницијативи Wасхингтон објективно не види превелике ризике за себе. Види само користи, што је сигнализирао већ и један од првих послова обављен у самом зачетку тог новог партнерства САД-а с Уједињеним Краљевством и њезином комонвелтском заједницом. Ријеч је о грубом преотимању од Француза посла вриједног у старту више од 50 милијарди еура, изградње подморничке флоте за Аустралију, која је блиски партнер Лондона и држава под круном Елизабете ИИ.
Англоамериканци као господари нафте
САД и Уједињено Краљевство имају могућност директног утјецаја на цијену нафте и плина, што због америчке производње, што због њихове ефективне контроле над Саудијском Арабијом и заљевским монархијама из Вијећа за сарадњу у Заљеву, Катаром, Уједињеним Арапским Емиратима и Бахреином, водећим арапским произвођачима енергената. Саудијска Арабија у директној је вези с америчким господарством и политиком преко система тзв., петродолара успостављеног још 70-их година прошлог стољећа за вријеме Ниxонова предсједничког мандата. Тај је сустав и успостављен не само у циљу осигурања сигурне опскрбе САД-а и савезника нафтом, него и као механизам контроле њезине цијене. Саудијска Арабија је један од кључних играча који креирају цијене нафте на глобалном тржишту. Када треба притиснути Русију, цијена се обара, а када треба притиснути увознике енергената Кину и Европску унију, цијена се подиже. У сваком случају, да Wасхингтону и Лондону тренутно не одговарају високе цијене угљиководика које иду на руку Русији, без икакве двојбе искористили би свој утјецај на арапске произвођаче и рушили их. Овако, у невољама је Европска унија којој пријети инфлацијска спирала, чему је кумовао и сулуди европски зелени план који је кренуо у реализацију и, дакако, примарни противник новог англоамеричког блока-Кина.
Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија Океанија
