У Шведској већ годинама расте бизаран тренд – хиљаде људи добровољно уграђују микрочипове величине зрна пиринча у меко ткиво шаке, између палца и кажипрста. Оно што је некада била фантастика киберпанк романа, сада је стварност: једним покретом руке отварају се врата канцеларија и теретана, активирају дигиталне карте за воз, чувају се бројеви хитних контаката. Чини се да кључеви и картице постају сувишни, јер „све је увек при руци“ тачније у руци.
Микрочипови функционишу као пасивне РФИД или НФЦ ознаке, без батерија и ГПС-а. Реагују тек када се нађу близу читача. У пракси – то су бесконтактне картице уграђене у људско тело. Уградња траје свега неколико минута и кошта око 180 долара. У Стокхолму, нарочито међу технолошком елитом, овај тренд добија размере култа. Компаније организују чак и „чип журке“, на којима запослени добровољно препуштају своју кожу игли.
Сјајна будућност или мрачни знак времена?
Заговорници чипова хвале удобност и практичност. Нема губљења докумената, нема кључева, нема новчаника. Чип постаје нова лична карта, банкомат, пропусница и дигитална значка – све у једном. Али, док се једни одушевљавају, други упозоравају: зар није реч о опасном кораку ка друштву тоталног надзора?
Сваки пролазак кроз читач оставља дигитални траг. Иако чип нема ГПС, системи могу саставити савршено прецизну мапу кретања особе. Човек постаје транспарентан као стакло. У доба када банке уводе дигиталну валуту и када готовина полако нестаје, чип у руци постаје савршено средство контроле. Једним притиском на дугме, „систем“ може некога избрисати – искључити му приступ новцу, услугама, па чак и основном животу.
Опасности које се не могу игнорисати
Критичари упозоравају да је иза фасаде „удобности“ скривено питање етике и слободе. Шта ако послодавци почну вршити притисак на раднике да уграде чипове? Шта ако државе уведу нове прописе по којима је чип обавезан ради „безбедности“? Ко ће контролисати податке похрањене у телу – појединци или корпорације?
Безбедносни ризици такође нису занемарљиви. Чип се може неовлашћено скенирати са мале удаљености. Инфекције и одбацивање имплантата су могући, а уклањање захтева медицинску интервенцију. Иза свега, виси сенка питања: колико је човек још власник свог тела?
Апокалиптични хоризонти
Религиозни мислиоци подсећају да овај тренд није само питање технологије, већ и духовности. „И даће да сви приме жиг на десну руку или на чело… да нико не може ни купити ни продати, осим онај који има жиг“ – речи из Откривења Јовановог све чешће се цитирају када се говори о чиповима у рукама. Да ли је ово почетак онога што је пре две хиљаде година најављено као „жиг звери“?
Микрочипови у рукама данас изгледају као играчка за љубитеље технологије. Али иза блиставог фасадног света „дигиталне удобности“ крију се тешка питања: приватност, слобода, надзор, власништво над подацима, етика и, на крају, сам смисао људске личности. Свет који олако прихвата овакве имплантате можда несвесно граби ка новом облику ропства – не више ланцима, већ сигналима, кодовима и дигиталним печатима.
