Пишем ово сведочанство не да бих себе уздигао, него да бих пред јавношћу раскринкао једног од најгорих и најбезобразнијих професора с којим сам имао несрећу да се сусретнем на Православном богословском факултету у Београду – Владана Перишића.
Данас сам свештеник, али никада нећу заборавити године када сам као студент био изложен његовој тиранији. Посебно на Патрологији 1, предмету који је требало да нас уводи у благо отаца Цркве, али је претворен у мучење и извор траума.
Професор који није долазио, али је обарао
Највећа иронија била је у томе што Перишић није долазио на предавања. Његово присуство на самим испитима било је више изузетак него правило. Ипак, знао је врло добро да обори готово све студенте који су се усудили да изађу. Атмосфера је била испуњена страхом – не од озбиљности студија, него од професорове самовоље и непоштовања.
Студенте је третирао као поданике, а испит као оруђе за дисциплиновање и показивање силе. Уместо да нас учи слободи у Христу, утеривао је страх и ускраћивао нам право на правично оцењивање.
Организовани отпор
Сећам се добро тренутка када је стрпљење пукло. Нас неколико храбријих студената одлучили смо да се организујемо и запретимо – ако се пракса обарања настави, тражићемо независну комисију с Универзитета. Та претња била је једино што га је у том тренутку натерало да попусти. Да нисмо тада показали заједништво, и даље бисмо полагали тај испит до бесконачности.
Лицемерје и јавни наступи
Данас, када видим Перишића како по медијима наступа као морални ауторитет, како оптужује друге за „ускраћивање слободе“ и „утеривање страха“, не могу а да се не сетим његове праксе према студентима. Он, који је деценијама стварао трауме генерацијама студената, сада глуми праведника и храброг теолога који „не тактизира“. А ми, који смо преживели његову катедру, знамо да је управо он био симбол страха, безобразлука и бахатости.
Сећање које опомиње
Ово сведочанство није пука лична освета, нити помишљам на тако нешто, већ дужност сећања. Многи студенти су посведочили о најлепшим искуствима са својим професорима. Али са Владаном Перишићем то није био случај. Његова Патрологија је била тиранија, а не увод у светлост отаца Цркве.
Нека се зна и нека остане записано: онај ко данас себе представља као бранитеља слободе, некада је био онај који је слободу највише гушио. А ми, студенти који смо то преживели, сада свештеници, имамо обавезу да сведочимо – ради истине, ради будућих генерација и ради Цркве којој припадамо.
Студент
