Када сам први пут био у Солуну одведоше ме у Цркву Светог Димитрија да се поклоним његовим моштима, дошао сам код њега као код рођака, пријатеља, био сам му захвалан што се 1994*. појавио у Невесињу и спасио народ православни.
Постоји свједочанство да се на Митровдан ту, пред том Црквом појавио витез у сјајном оклопу из доба Рима, крвав до лаката, на питање одакле долази, одговорио је кратко: „Са херцеговачког ратишта“ и нестао у правцу свога кивота.
Након посјете драгој својти упутили смо се на Зејтинлик-Маслињак. Браћо моја како сам ступио пред ту капију сузе су ми саме кренуле, био сам свој међу својима и то оним својима који су добровољно за мене и тебе, за сваког живог створа, њиву и колибу српску, дали своје животе. Отишли су негдје у бијел свијет, не знајући ни гдје иду, нити како да тамо дођу, неки од њих нису знали ни да постоји та Албанија преко које су дошли нити та Грчка у којој су своје кости оставили!
Да се опише тај осјећај ни гусле нису кадар, нема тих ријечи које могу опјевати ту Христолику жртву, нити тај подвиг наших див јунака. То су били наши прађедови, њихова крв и данас кола нашим венама. Показали су колико Срби могу бити сложни и пожртвовани! Осјећај је буквално такав као да стојиш поред живог јунака Косовског боја и љубиш му десницу узимајући благослов као од живог свеца! Само јачи, стојиш ногама на земљи, на тој Србији у сред Грчке, а душом си у Царству Небеском.
Тада сам присуствовао и једном свакодневном чуду које задиви човјека са стране.
Приликом вечерње службе, када се звона са Храмова огласе и позову на молитву, на тренутак цио Солун стане, свака душа се прекрсти и тек онда настави даље, јер то је за њих једноставно обавеза.
Када сам одлазио са Зејтинлика поздрављајући се са чика Ђорђем, витезом и анђелом чуваром наших светих мученика, плакао сам као да остављам своју кућу и чељад и одлазим у неку туђину гдје свога нема и гдје брата није.
Одатле смо отишли такође код својих, на Свету Гору Атонску, код светога Симеона, једног од очева Српске Цркве и српског бића. Ту су нас неколико дана свети оци Атонски, Хиладнарци, Срби уздизали молитвама, од нас обичних, свакодневних грешника мирјанских направише неке смирене Православце, отеше нам сујету и закопаше тамо, а дадоше нам љубави, вјере и наде довољно да напунимо свијет. То је још једно од мјеста гдје ријеч „Србин“ код људи изазива дубоко поштовање!
Не знам да ли знате да је влада Свете горе уствари трочлани протат у којем увијек мора да буде један Србин, Руси, Грци, Румуни, Бугари… се смјењују, србин је увијек присутан, сваки трећи мандат светогорског Прôта, предсједавајућег протата је наш.
Око 2/3 површине Свете горе припада Српској Православној Цркви, а то су браћо непрегледни маслињаци, виногради, оранице, шуме, њиве…По статуту Свете Горе сваки манастир или скит када остане без монаштва може и биће преузет од стране ГПЦ, постоји само један објекат који не може бити ничији осим наш, а то је посница Светога Саве у Кареји, административном сједишту Свете Горе.
Не знам да ли знате и да је град Дубровник све док је постојала благородна Православна Српска монархија, био лишен плаћања пореза држави, али је исте те порезе плаћао Хиландару, а по благослову Симеона-Стефана Немање који је Дубровник обновио!
*Аутор је случајно погрешно уписао годину, у питању је 1992.
